Šta je Sotona u soliteru?

Dejan Simonović

Sotona u soliteru

roman rapsodija

Satirični prikaz književnog, medijskog i društvenog života.

Priča o:

Pretvaranju, laži, maskama, ulogama, spletkama.

Borbi za položaje i moć.

Bez veštačkih dodataka

 

Dejan Simonović: Sotona u soliteru

Sto odsto književno

Odsutno prisustvo

 

Dejan Simonović

Sotona u soliteru

roman

Oksimoron 2022.

Gde kupiti Sotonu u soliteru?

- Knjižara akademija, Kneza Mihailova 35, Beograd;
- Knjižare Vulkan, Sremska 2, Beograd i onlajn;
- Knjižara Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd);
- Knjižare Delfi i onlajn;

- Knjižara Zlatno runo, Svetogorska 3, Beograd;

- Knjižara Plavi krug, Majke Jevrosime 2, Beograd.

Sotona u soliteru u Zlatnom runu i Plavom krugu

 Sotonu u soliteru takođe možete naći u knjižarama:

- Zlatno runo, Svetogorska 3, Beograd

- Plavi krug, Majke Jevrosime 2, Beograd

Sotona u soliteru u knjižarama Delfi

Sotonu u soliteru možete naći i u knjižarama Delfi , kao i onlajn.

Sotona u soliteru u knjižari Aleksandar Belić

Primerak Sotone u soliteru možete nabaviti i u knjižari Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd)

Mnoštvo neodumica

Dejan Simonović

Sotona u soliteru

roman

Strana: 267

Oksimoron 2022.

Напад мртвила

 Јаблана је сустигао напад мртвила. Није у њему било ни стрепње, ни срџбе, ни бола. Није било ничега. Била је то потпуна унутрашња замуклост.

Био је беспомоћан пред тим наступом. Узалуд се упињао да га савлада напором воље, узалуд покушавао да себе мамузне како би живнуо, како би се покренуо. Узалуд је себи наређивао да настави даље. Није вредело.

Преостало му је једино да чека да га мртвило напусти само од себе. Ако га икада напусти.

Није ли то мртвило његова последња истина? Није ли та унутрашња укоченост његово једино истинско искуство? Није ли све остало пука опсена? Пуко шегачење са самим собом? Игра жмурке. Чик ме нађи. Није ли, као мађионичар, сваког дана покушавао да из шешира извуче нешто живости? Трик није увек успевао.

Пренебрегнута понуда

 Финац је зевнуо.

„Ја се не бавим несталим лицима.“

„Ово није лице. Ово је приказа.“

„Свеједно. Ја се не бавим ни несталим лицима, ни несталим приказима.“

„Није приказ него приказа.“

„Може да буде и указ што се мене тиче.“

„Ко се онда бави несталим лицима, ако не полиција?“

Цена похвала

 Стигао је до – новинског киоска. Прошао је, наравно, поред многих, не примећујући их, али је код тог застао. Привукла му је пажњу фаца на насловној страни једног од листова. Била му је однекуд позната. Лист се звао Успех! Баш тако, са ускличником. Фаца је припадала, припадала, припадала, Барометар, грађевина, Крсти, коме би другом.

Препад

 „Дезертер, дупеглавац, дрндафон“, одсеца приказа.

Нису звали ни из Пљуваонице. Зашто ли нема нових проба? Да није негде запело? Да га нису отписали? Мора да установи шта се ту збива. Не може то да остави тек тако. Ипак је он идејни зачетник и стожер свега. Уклониш ли потпорни стуб, срушиће се читава зграда. Нема Пљуваонице без оног кога пљују. А ако мисле да ће Јаблану наћи достојну замену, ту се љуто варају. Бољег од њега нема.

По асфалту се се разлила светла, жута и наранџаста, црвена и плава. Небо је остало неутешно.

Министарски савет

Расписани су избори. Ето разлога да се подсетимо састава и рада Владе из романа Беспосличари.

У барицама, огледало се небо, прошарано грудвицама одлазећих облака. Киша се премештала тамо где је нужнија, да натопи усеве и поља. Град је, враголанка, попрскала тек успут, као у шали. Другде је чека важнији, одговорнији задатак.

На хитно заказаној седници владе једнодушно је изгласано да се веселници, за уложени труд и савесно обављање дужности, додели посебно признање.

„Јер“, загрмео је министар трговине и телепатије, „омане ли година, бесиће нас по бандерама!“

Министар трговине и телепатије је волео јаке изразе. Имао је громак глас којим је ударао као маљем: „Буп! Буп! Буп!“ У црну земљу да те сабије.

Чланови кабинета су, и нехотице, опипали вратове. 

Поглед Медузе

 Небо је исцрпло залихе кише. Облаци су се распршили. Предео је упијао светлост, мокар као купач тек изашао из воде.

Спустио се у кафић тик до зграде. Ретко је навраћао у оближње кафиће. Био је ту странац међу друштвом из краја. Неко ко ту не припада, неко сувишан, на сметњи. Никада, уосталом, није био момак из краја. Ни тамо где је живео са Јагодом и Гашом, ни тамо где је одрастао. Клонио се локалног друштва. Подсмевао локалним легендама. Избегавао је заједничке подухвате и завере. Ни Дрољи није одлазио, иако га је мамила. Није хтео тамо где сви иду. Није пристајао да га увуку, усисају, прогутају. Није дао да га свежу. Опирао се и рукама и ногама. То другарство је било лаж, та присност превара. Понос, ех, ми из краја, ми смо нешто друго, тај понос је био обмана. Само је присила била истинита. Мрзели су се муклом мржњом ти наводно нераздвојни. Прикривана, потискивана, мржња није бивала мања, већ отровнија. Прикрадала би се кроз олајавања, мигољила у тобож безазленим завитлавањима. Шикнула би у наизглед безразложним сукобима, који би избијали због неке сасвим неважне ситнице, па би дурења трајала данима и недељама, понекад месецима. Онда би се све помело под тепих, до неке следеће прилике. Било је ту много магарчења и прерушеног искориштавања. Било је много непризнате окрутности. И потребе да се понизи. Било је ту сталног надзора, проистеклог из свепрожимајуће зависти. Најбудније су ту мотрило да се неко, којим случајем, на било који начин, не искобеља из општег глиба. Поглед друштва из краја био је поглед Медузе. Каменио је, одузимао живот свему чега се дотакне.

Појединац, изузетак, преступник

Мрзео их је, наравно. Све скупа. Од Фирмиране, која је производила превише речи и превише покрета, до пихтијасте масе, која се тресла на врху. Од портира до Алимпија. Мрзео је и ту зграду, и сваку њену просторију, и сваки њен ходник. Мрзео је и компјутере, и столице, и столове. Мрзео је зидове и подове. Мрзео је оно нешто неодредљиво а препознатљиво, што је све прожимало, био је то некакав мирис, и више од мириса.

И мрднути је мука

Из сна се измигољио оловно тешке главе. Кугла у потиљку, капци се лепе. И мрднути је мука. Обамро је, скоро одузет. И мисли се једва мичу, и осећаји трну.

Који ли је дан? Је ли рано јутро? Или касно поподне, ту негде на рубу предвечерја? Хоће ли на посао, или се са посла већ вратио?

И где је то уопште Јаблан Јаковљевић? У својој соби или се задесио негде другде? Соба и личи и не личи, и јесте и није она у којој обитава. Сто је и онај исти, и неки други. Орман такође. Читав простор се, са свим стварима, некако одвојио, као нешто засебно, непрепознатљиво.

Машина бриге

 Јаблан не допушта да га убаце у машину бриге, то никако. Самлеће те, да ништа од тебе не остане. Када једном у то упаднеш, нема ти спаса. Бригама нема краја. Увек ћеш пронаћи зашто да бринеш. Што је најгоре, машина ради упразно. Троши те без икаквог корисног учинка.

И Јагода је покушала да му наметне бригу. И била је силно озлојеђена што јој то није успевало.

„Брига тебе“, пребацивала му је.

Бинг-банг-бонг!

Бинг-банг-бонг! Бинг-банг-бонг! Бинг-банг! Бинг-бонг! О, Бого мој! О, Бого мој! Тукла су звона на оближњој цркви. Звук би да силовито полети, али је било нечег бледуњавог, жалостивог, отужно неубедљивог у њему. Ваљда због грешке у правцу. Допирао је одоздо, уместо да се, величанствен, свом силином сручи са висина, да те, скрушеног, здроби. Црква је, тамо доле, деловала као играчка док је на њу спуштао поглед, уместо да га, са страхопоштањем, диже.

Ваљало је поћи на посао. Да на весла прионе, да се у јарам упрегне. Ринтај робе.

Čitaocu namerniku

Povodom deset godina od objavljivanja, čitaocu namerniku poklon primerak romana Prikaza.

Beograd, Studentski park, 04. 10. 2021. godine.

Ukazala se Prikaza

 Pre deset godina, ukazala se Prikaza.