Расписани су избори. Ето разлога да се подсетимо састава и рада Владе из романа Беспосличари.
У барицама, огледало се небо, прошарано грудвицама одлазећих облака. Киша се премештала тамо где је нужнија, да натопи усеве и поља. Град је, враголанка, попрскала тек успут, као у шали. Другде је чека важнији, одговорнији задатак.
На хитно заказаној седници владе једнодушно је изгласано да се веселници, за уложени труд и савесно обављање дужности, додели посебно признање.
„Јер“, загрмео је министар трговине и телепатије, „омане ли година, бесиће нас по бандерама!“
Министар трговине и телепатије је волео јаке изразе. Имао је громак глас којим је ударао као маљем: „Буп! Буп! Буп!“ У црну земљу да те сабије.
Чланови кабинета су, и нехотице, опипали вратове.
Министарка пољопривреде и правде је похитала да умири колеге. Година ће бити родна, уверавала их је. Ето, и сама је у благословеном стању. Дакле, нема разлога за бригу. Уосталом, ни наши закони не предвиђају казне вешањем, стрељањем, гиљотинирањем, електрифицирањем, набијањем на колац, черечењем и осталим видовима отправљања са овог света.
Увек злобна опозиција је, наравно, накарадно тумачила ово законско човекољубље. Влада је, тврдили су, осудила поданике на неподношљив живот. Опозиција као опозиција, шта би друго него да закера и зановета. То јој је посао.
Министар полиције и просвете није био превише убеђен у оно – уосталом.
„Брига руљу за законе кад побесни“, прогунђао је бојажљиво, „не насрће законским средствима већ свиме што јој дође под руку. Ђаци су најгори, од њих се треба посебно чувати“, са нелагодошћу се сећао својих наставничких дана и пасјалука које му је приређивала обесна младеж. Сместа је назвао потчињене да провери има ли неких неуобичајених покрета или, не дао бог, немира по улицама. Ништа, озбиљно, шефе, умирили су га. Рутинске ствари. За вече је планирана редовна туча навијача, средњег обима. Бију се Јувентусовци с Арсеналцима. Ако, ако, одобрио је први педагог и полицајац, нека се народ мало плаши, да се не обезобрази. Био је поносан на своје навијачке одреде и потајно киван што колеге из владе нису одале дужно признање овом изуму. Ни сам премијер није био свестан његове важности. Да им није мене и мојих навијача, давно би их растргли, гунђао би, насамо, себи у браду, стручњак за изгреднике и ђаке. Бацићу им оставку у лице, па нека се сами сналазе, претио је у мислима када би био посебно лоше воље. Живо је замишљао ту сцену. Видео је згранута, престрашена лица. Чуо вапаје – не остављај нас!, не остављај! Узданицо! Спасиоче! Једина надо наша! А он? Шта би он на то? Некада би се умилостивио и пристао да их и даље штити. Некада би их препустио њиховој судбини, високо подигнуте браде.
Будућа принова је усхитила читав министарски савет. Министарка саобраћаја и спорта је бременитој колегиници обећала дечја колица на електрични погон, са уграђеним монитором и бежичним интернетом. Обећала јој је и фитнес центар са теретаном.
Министар финансија и филантропије се зарекао да ће, не било му рундаве главе на раменима, властитим рукама, a биле су као лопате, ископати кредит за новорођенче, има још земаља и новчаних завода код којих се нисмо задужили.
Министарка војске и вера је топло поздравила скори долазак будућег војника и верника. Или вернице и војничице, сасвим свеједно. И две сузе је пустила. Једну тврду, војничку. И другу ганутљиво побожну.
Министар културе и космологије је значајно ћутао.
„Ох, драга моја, драга моја“, изљубила је министарка енергетике и ентузијазма министарку пољопривреде и правде. „Чедо ће ти кроз живот ићи под високим напоном.“
Министарка забаве и здравља је колегиници отворила неограничен рачун за све апотеке и потписала јој пропусницу за све играонице у земљи.
Министар машиноградње и метаболизма је био вољан да министарки саобраћаја и спорта, одмах по завршетку седнице, направи будућег олимпијског шампиона или шампионку. Овај уместан предлог, међутим, није добио неопходну већину.
Тако је, тек што је превалило подне, завршена хитна седница владе. Влада се састајала различитим данима, у различито време. Понекад иза поноћи, када се дневни утисци слегну, догађаји сталоже, одлуке сазру. Понекад зором, да предупреди и припреми збивања. Или у подне, да их подстакне. Понекад би се у глуво доба ноћи на небу оцртала холограмска пројекција министарског сазива. Нека знају грађани да се бди над њима.
***
Премијер је уздахнуо. Принео је кутлачу устима, да и он мало
сркне. Коме је утеха потребнија? Носи на својим плећима читаву државу и сав
Савет амбасадора. Не знаш ко је тежи. Погурио се, сиромах премијер, само што се
са земљом не састави.
Министри су марљиво радили. На терену, по кабинетима, у
аутомобилима. Нису губили ни тренутак свог драгоценог времена, сваки секунд је припадао,
не њима већ држави, народу. А време одлази у неповрат застрашујућом, све
вртоглавијом брзином.
Министар трговине и телепатије се узверао на Рудник планину,
призива мале и велике зелене, или сиве, жуте, плаве са других планета, какви су
да су, и од њих има нешто да се увезе.
Министарка пољопривреде и правде се бацила на разраду
кривично-пољопривредног законика. Требало је одредити казне за усеве који
подбаце. Напорно је то.
Министар полиције и просвете је чачкао зубе и ишчачкавао
народне непријатеље.
Министарка саобраћаја и спорта је прескакала паркиране
аутомобиле, по три или четири у цугу. Једном је наслагала и свих седам.
И министар финансија и филантропије се машио чачкалице, да
ишчачка још неки порез и прирез. Ваљаће. Има толико рупа у буџету које треба
закрпити.
Министарка војске и вера се помолила, прекрстила и бацила на
склекове. Није било дана а да их не уради деведесет девет, био је то њен срећан
број.
Министар културе и космологије је закључио да на овом свету
има превише књига, то мора да се измени, не ваља да се народ трује толиким
читањем. И губи време које би могао да посвети другим, кориснијим активностима.
Шта ћемо, на пример, са наталитетом? Деце нама треба, не књига.
Министарка енергетике и ентузијазма се наелектрисала.
Министар машиноградње и метаболизма је кренуо на отварање
погона, али никако да се сети ког.
Министарка забаве и здравља је припремала кампању У забави је здравље. Само забаван живот
је здрав живот, убеђена је. Ко се досађује, скапава. Припрема и предлог за
увођење забављачке обавезе, која би важила за све житеље наше поносне отаџбине.
Министар привреде и палачинки је обилазио мостове. Били су
недовољно искориштен привредни потенцијал. На њима би могла да никне читава
једна самоубилачка индустрија. Самоубице из читавог света би, под стручним
надзором, могле код нас да се растају од својих сувишних живота. И то не онако
трапаво и крадомице као што то сада чине. Већ дојмљиво, елегантно. Уз посебно
осмишљене и до краја увежбане окрете и пируете. ТВ станице би, у директном
преносу, пратиле њихове последње тренутке. Њихове последње речи би потресле
срца вишемилионског гледалишта. Своје последње дане би проживели царски,
задовољивши неостварене жеље. Од живота би се одвојили у слави и радости, не у
бесу и стиду. Тиме би им био олакшан улазак у царство небеско. Тамо не примају душе
затроване гневом.
Приходи самоубилачке индустрије би били позамашни. Мостови
ће постати мотор нашег развоја, обзнаниће читавој нацији посредством ТВ
пријемника. Пустиће и твит на ту тему.
