Небо је исцрпло залихе кише. Облаци су се распршили. Предео је упијао светлост, мокар као купач тек изашао из воде.
Спустио се
у кафић тик до зграде. Ретко је навраћао у оближње кафиће. Био је ту странац међу
друштвом из краја. Неко ко ту не припада, неко сувишан, на сметњи. Никада, уосталом,
није био момак из краја. Ни тамо где је живео са Јагодом и Гашом, ни тамо где је
одрастао. Клонио се локалног друштва. Подсмевао локалним легендама. Избегавао је
заједничке подухвате и завере. Ни Дрољи није одлазио, иако га је мамила. Није хтео
тамо где сви иду. Није пристајао да га увуку, усисају, прогутају. Није дао да га
свежу. Опирао се и рукама и ногама. То другарство је било лаж, та присност превара.
Понос, ех, ми из краја, ми смо нешто друго, тај понос је био обмана. Само је присила
била истинита. Мрзели су се муклом мржњом ти наводно нераздвојни. Прикривана, потискивана,
мржња није бивала мања, већ отровнија. Прикрадала би се кроз олајавања, мигољила
у тобож безазленим завитлавањима. Шикнула би у наизглед безразложним сукобима, који
би избијали због неке сасвим неважне ситнице, па би дурења трајала данима и недељама,
понекад месецима. Онда би се све помело под тепих, до неке следеће прилике. Било
је ту много магарчења и прерушеног искориштавања. Било је много непризнате окрутности.
И потребе да се понизи. Било је ту сталног надзора, проистеклог из свепрожимајуће
зависти. Најбудније су ту мотрило да се неко, којим случајем, на било који начин,
не искобеља из општег глиба. Поглед друштва из краја био је поглед Медузе. Каменио
је, одузимао живот свему чега се дотакне.
Само као туђинац,
неспутан принудном оданошћу, Јаблан је био слободан. Само тако је могао да сачува
изворност поступака, осећања, мисли.
Ово туђење
му никада није било опроштено. Запињао је, кост у грлу. Не можеш да је прогуташ,
не можеш да је избациш. Душан је био један од ретких који су тражили Јабланово друштво,
није се мирио са оним што му је измицало.
Јабланова
неомиљеност била је још један разлог очевог ниподаштавања. Отац се силно поносио
тиме што уме с људима. Сав се надимао
од важности што је са сваким добар, што
га свако лепо поздравља, што је свугде радо виђен и најтоплије примљен.
Ван куће,
отац је био сасвим друга особа. Док је у своја четири зида закерао и зановетао,
терао мак на конац, делио длаку на девет делова, напољу је био мед и млеко. Сав
осмех, сав предусретљивост, сав срдачност, сав љубазност.
Пар пута је,
бесан због неке неподопштине, Јаблана, малтене за уши, одвукао до посла, да никоговић
види где се зарађује хлеб који ждере, а никада неће умети да га цени. Да схвати
да ништа не пада с неба и да за све човек мора да се помучи. У лавиринту ходника,
међу мушкарцима и женама који су се врзмали тамо и овамо, у канцеларији са више
столова, отац се нагло смањивао. У његовим покретима, у погледу, у изразу, у увек
спремном осмеху појавило се нешто презаво. Повио се под тежином свих који су били
изнад њега. Јаблан ће то тек много касније схватити, тек онда када ту тежину и сам
осети на својим плећима.
Отац је постигао
супротно од онога што је намеравао. Бледео је, уместо да улије страхопоштовање.
Јаблана су
ови преображаји дуго збуњивали. Никако није могао да утврди који је очев лик прави,
а који тек претварање. Најзад је схватио да правог и лажног лика нема, да су сви
прави и сви лажни. Није постојао истински отац. Постојале су само различите улоге,
изван њих није било никога.
Ово откриће
га је ужаснуло. Шта ако то задеси и њега самог? Био је то један од најмучнијих Јабланових
страхова.
Из романа Приказа
