Бинг-банг-бонг! Бинг-банг-бонг! Бинг-банг! Бинг-бонг! О, Бого мој! О, Бого мој! Тукла су звона на оближњој цркви. Звук би да силовито полети, али је било нечег бледуњавог, жалостивог, отужно неубедљивог у њему. Ваљда због грешке у правцу. Допирао је одоздо, уместо да се, величанствен, свом силином сручи са висина, да те, скрушеног, здроби. Црква је, тамо доле, деловала као играчка док је на њу спуштао поглед, уместо да га, са страхопоштањем, диже.
Ваљало је поћи на посао. Да на весла прионе, да се у јарам упрегне. Ринтај робе.
Душа је, стално
једно те исто, цвилела. Танушно.
Приказа је
дошла прозрачно розе.
„Ленчуго,
дангубо, џабалебарошу.“
Град је заударао
на смеће, гушио се у гасовима. Бректали су и хуктали аутобуси, зловољни као зубобоља,
шкрипали и цвилели унезверени аутомобили. Возачи су шкргутали зубима.
Када прође
поред школе, фирма је већ сасвим близу. Школа, дугуљасто касарнско здање, била је
пуста, ђаци на распусту, како им је само завидео. Ту је, клонулог срца, успоравао
корак, затвореник који се враћа на издржавање казне, као што га је успоравао и некада,
надомак оне друге школе.
