Из сна се измигољио оловно тешке главе. Кугла у потиљку, капци се лепе. И мрднути је мука. Обамро је, скоро одузет. И мисли се једва мичу, и осећаји трну.
Који ли је
дан? Је ли рано јутро? Или касно поподне, ту негде на рубу предвечерја? Хоће ли
на посао, или се са посла већ вратио?
И где је то уопште Јаблан Јаковљевић? У својој соби или се задесио негде другде? Соба и личи и не личи, и јесте и није она у којој обитава. Сто је и онај исти, и неки други. Орман такође. Читав простор се, са свим стварима, некако одвојио, као нешто засебно, непрепознатљиво.
И сам себи
је Јаблан Јаковљевић дошао некако чудноват. И јесте и није иста особа на коју је
навикао.
Извукао се
из кревета, напорног ли подухвата. Добауљао до кухиње. Тишина неиздржива. Безваздушна.
Болна. Мукли прасак.
Призива у
помоћ радио, ето савезника. Хоћеш врага. Блентаво блебетање. Цијукање и цинциликање,
клопарање и котрљање арија. Парају мозак. Нож у леђа. Издаја. Гаси то.
Било је предвечерје.
Ето закључка. Ето подлоге. Да покрене свет. Није подлога, него полуга, Јаковљевићу.
Велики изум човечанства, Јаковљевићу. Невидљиво агрегатно стање не постоји, Јаковљевићу.
А у бестрагији, постоји ли у бестрагији? Где ти је та бестрагија? Шта булазниш,
Јаковљевићу? Један, Јаковљевићу. Више бубања, мање филозофирања, Јаковљевићу.
