Мрзео их је, наравно. Све скупа. Од Фирмиране, која је производила превише речи и превише покрета, до пихтијасте масе, која се тресла на врху. Од портира до Алимпија. Мрзео је и ту зграду, и сваку њену просторију, и сваки њен ходник. Мрзео је и компјутере, и столице, и столове. Мрзео је зидове и подове. Мрзео је оно нешто неодредљиво а препознатљиво, што је све прожимало, био је то некакав мирис, и више од мириса.
Одузимали
су му живот, исисавали снагу, мутили мисли, убијали душу. Али им ништа није могао.
Били су јачи, били су систем. Он је био тек појединац, изузетак, преступник. Могао
је да их изигра ту и тамо, могао је да их заврне, могао је да их исмеје, али да
их победи, не, то није могао. Трпео је поразе свакога дана, чим би закорачио у ту
зграду, у ту тврђаву. Био је поражен, заправо, чим би устао са мишљу да треба отићи
тамо и одробовати своје, да се по повратку
завучеш у скафандер од слика; вртеле су се на безброј канала, од јутра до сутра.
Шта да започне
са том мржњом? Да је угуши, да је ишчупа, није ни могао, ни хтео. Била је нешто
само његово, ако се и ње одрекне, шта ће му остати? Не, неће да му и то одузму,
и то отму. Не да своју мржњу. И готово.
Да мржњи да
маха, ни то не иде. Пропашће. Уништиће га. Самлети.
Тако је мржња
остала заглављена у њему, ни тамо, ни овамо. Носао ју је около, опрезно, са зебњом
да се не отме. Да не направи русвај. Да не пређе границу после које више нема повратка.
Можда је потајно и прижељкивао да гнев пробије све бране, прескочи све ограде, па
или џа или бу, како год да испадне више никада неће бити као што је било, али ту
жељу није себи смео да призна.
Приказа је,
јасно је Јаблану, била оружје система. Подметнули су му је, прикачили. Да га кљуца.
Да га растројава. Да му, због одметништва, намеће осећање безвредности, кривице.
И отац је
био оружје система. Роб задужен за стварање нових робова.
Леп им је
систем, нема шта. Ругло, да грђе не може бити. А опет су тако задовољни собом, тако
убеђени у своју исправност, да ти дође да их одаламиш из све снаге.
„Част је бити
одметник“, каже Јаблан прикази.
Приказа се
кревељи. Ех, добиће једном и она своје.
Из романа Приказа
