„Дезертер, дупеглавац, дрндафон“, одсеца приказа.
Нису
звали ни из Пљуваонице. Зашто ли нема
нових проба? Да није негде запело? Да га нису отписали? Мора да установи шта се
ту збива. Не може то да остави тек тако. Ипак је он идејни зачетник и стожер свега.
Уклониш ли потпорни стуб, срушиће се читава зграда. Нема Пљуваонице без оног кога пљују. А ако мисле да ће Јаблану наћи достојну
замену, ту се љуто варају. Бољег од њега нема.
По асфалту се се разлила светла, жута и наранџаста, црвена и плава. Небо је остало неутешно.
Прошао је
журно поред „Тути, фрути“, експорт-импорт компаније. И поред таблица са презименима.
И поред агецније за посредовање „Дика“, и поред студија лепоте „Грација“, и поред
детективске агенције „Траг“. Стигао је до брокерске куће „Дивиденда“. Застао је
у недоумици пред таблом на вратима преко. „Палата“, агенција за промет некретнина,
стајало је на табли. Био је нацртан и некакав замак. Шта је сад ово? Каква је ово
камуфлажа? Зашто ли се крију? И од кога?
За пријемним
пултом дочекала га је жена, сва у кестењастим увојцима. Брижљиво је мазала нокте
светлуцаво љубичастим лаком.
„Купујете
или продајете?“, упитала је, и даље заокупљена својим послом.
„Шта?“.
„Кућу, земљиште,
стан“, подучила га је, какви све идиоти овде свраћају, саркастично.
„Ништа не
продајем. Ништа не купујем. Тражим Пљуваоницу.“
Довршила је
домали прст на левој руци.
„Не разумем
о чему ви то. Да нисте нешто побркали?“
„Ништа ја
нисам побркао. Био сам у Пљуваоници. Разговарао
сам са вама лично. На растанку сте ме назвали гљивом.“
„То је апсолутно
немогуће. Мене газда увек хвали због љубазног опхођења према странкама“, жена је
испружила шаку и климнула главом. Била је задовољна својим учинком.
„И онда сте
мазали нокте истим љубичастим лаком.“
„Шта имате
против мог лака? Баш леп лак.“
Затресла је
шаком.
„Дакле, тврдите
да овде нема Пљуваонице?“
„Како би могло
бити? Ово је угледна кућа за промет некретнина. Са веома бројном и веома задовољном
клијентелом. То пише у нашем летку.“
„Могу ли да
погледам?“
„Ево“,
тутнула му је шарени папир.
„По
канцеларијама.“
„Нема шта
да се гледа по канцеларијама. Ако нешто купујете, наши агенти ће вас повести да
разгледате жељени објекат. По одређеном распореду. Гледају се објекти, не агенција,
то је опште познато“, осим таквим шмокљанима као што си ти, дорекла је интонација.
„Ништа не
купујем. И ништа не продајем. То сам вам већ рекао.“
„Онда немате
шта да тражите унутра. Не можете да ометате процес рада. Ако сте нека инспекција,
покажите исправе, без тога не могу да вас пустим. Тако је газда наредио. Ако бане
нека инспекција, тражи исправе. Без исправа не пуштај.“
Прешла је
на другу шаку.
Јаблан се
узјогунио. Неће га се решити док не провери својим очима. Не дозвољава да га праве
блесавим. Није могла читава Пљуваоница
да нестане тек тако. Из чистог мира.
„Могу ли да
разговарам са газдом?“
„Газда је
на одмору.“
„Са неким
шефом?“
„Шеф је у
болници. Сломио је ногу. Запала му нога у неку рупу, насред улице. Шта све може
да се догоди. Једна моја пријатељица се опекла у рођеној кући. А дете једне друге
пријатељице је гурнуло прсте у струју. Једва су га спасли. А...“
„Значи, нема
никог са ким бих могао да разговарам?“
„Разговарате
са мном, шта вам фали? Нећете ваљда рећи да сам ја нико?“
Ма шта се
ја ту устежем, шта се натежем са овом овде... Грунуо је напред. Прва просторија
је била празна, друга такође. У трећој је за столом седело петоро људи, обавијених
напетошћу. Бројао се новац, поређан у свежњевима. Личили су на разбојничку дружину
која дели плен. На Јабланову појаву све се скаменило, све замрло. Види ниткова,
кога ли су само опељешили? Онда је оштар звук поцепао ваздух, вероватно је жена
за пултом укључила аларм. Бануо је тип са пуцаљком у руци, благо повијен, раширених
ногу, у пози из криминалистичких филмова.
„Не мрдај!
Пуцам! Руке иза главе! Руке иза главе!“
Послушао је,
да не попије метак, иако се осећао будаласто.
„Таааако.!
То је већ боље. Окрени се према зиду! Тааааако! Рашири ноге! Тааааако!“
Don’t try
anything silly.
Рука га је
хитро препипала.
„Где ти је
оружје?!“
„Нисам наоружан.“
„Утока? Ножекања?
Шприц? Спреј?“
„Нисам наоружан.“
„Ниси?!“
„Не, нисам.“
„Па како си
онда мислио да то изведеш?!“
„Шта да изведем?“
„Не изигравај
ми овде наивчину. Знаш ти добро шта. Не мрдај! Просућу ти мозак. Дајте неки канап,
да га вежемо.“
Сви су се
устумарали. Журно су отваране фиоке, претурано је по регалу са фасциклама и регистраторима,
али конопца ни од корова.
„Јебем ти
фирму без канапа“, љутио се тип са пуцаљком. „Па ајд’ ти ради кад немаш средства
за рад. Јебеш ти такав посао. Ухватиш починиоца на делу а немаш чиме да га вежеш.“
Једна жена
и један мушкарац су се упутили да потраже по другим просторијама. Потрајало је док
се појавила кестењаста, са клупком у руци.
Увезали су
му руке око зглобова, ноге око чланака. И пре неки дан су га везали на овом истом
месту. То је овде већ прешло у обичај. Неки су предлагали и да га клепе нечим, да
га онесвесте. Тип није дозволио. Заробљеник је већ учињен безопасним.
Страх је минуо,
напетост је спласла. Сада су га посматрали радознало, као животињу у кавезу.
„Ко ти је
типовао, прикане?“, ословио га је скоро доброћудно тип са пуцаљком. Имао је брчине
Краљевића Марка и руке до колена.
Из помана Приказа
