Финац је зевнуо.
„Ја се не
бавим несталим лицима.“
„Ово није
лице. Ово је приказа.“
„Свеједно.
Ја се не бавим ни несталим лицима, ни несталим приказима.“
„Није приказ
него приказа.“
„Може да буде
и указ што се мене тиче.“
„Ко се онда бави несталим лицима, ако не полиција?“
„Полиција
се бави несталим лицима. Али то не значи да се тиме бавим и ја. Има колега које
то раде. Свако има своју специјалност. Као што сваки лекар има огран за који је
надлежан. Пријавите и поступиће се по пријави. Опис лица, време и место када је
последњи пут виђено. Са ким је виђено. Какво му је уобичајено кретање. Са ким се
дружи. Ко су му пријатељи, ко непријатељи. Какве су му навике. И такве ствари. Колеге
ће урадити шта могу. Или потражите неку агенцију. Ни ми не можемо све да постигнемо.
Знате ли колико људи свакодневно нестаје?“
„Да ли бисте
могли да ми препоручите неку агенцију?“
„Не смем никог
да препоручим. Да се после не каже како неком намештам посао.“
„Агенција
'Траг', шта о њој мислите? Упознао сам власника. Тип ми делује способно.“
„Не мислим
ништа о агенцији Траг. Ни о било којој
другој. Не знам ко је способан, ко није. Није мој посао да се тиме бавим.“
„А што и ви
не бисте отворили детективску агенцију?“
„Ја сам сасвим
задовољан својим послом.“
„Ех, другом
ви то. Ко је још сасвим задовољан својим послом? Ко још воли да га мрцваре и израбљују? Нема таквог. Него се људи боје да пробају
сами. Или не знају шта би. Узмимо мене. Ја бих сутра отишао из оне рупчаге, када
бих знао шта да започнем. Или, узмимо Душана.“
„Ко је тај
Душан?“, пита Финац са професионалном, имамо ли тог у картотеци, сумњичавошћу.
„Душан силни.
Историк. Утерује датуме и догађаје у ђачке главе. Зар њему годи да се тиме бакће?
Радије би се позабавио својим делом.“
„Којим делом?“
„Историјским.
Могли бисте да га ангажујете да напише историју полиције. Или да се позабави улогом
полиције у историји. Иако је, по мени, историја немогућа. Осим као досадно писан
роман. Збир лажи никада неће дати истину. Душан ни да чује. Разумем га, не сече
му се грана на којој седи. Душан се спетљао са Дуњом, разумете. Дуња је у њему запалила
пламен страсти и надахнућа. Повезала га је и са Миканом. Микан је културњачка
сила. Ограничена будала, ако мене неко пита. Само што мене нико ништа не пита. Наводно,
може да погура Душанове замисли. Може, наводно, и више од тога - да изазове културолошки
земљотрес, који би срушио руине наше заосталости. Бар тако каже. Ја му ништа не
верујем.“
„И шта ја
имам са свим тим?“, куцнуо је Финац оловком по столу.
„Мислио сам
да се удружимо.“
„У ком смислу?“
„Пословном.
Ви отворите детективску агенцију, ја вам водим правни део приче. Добро сам поткован,
иако то ни Фирмирана ни Алимпије не би признали ни за живу главу.“
„Је ли то
све? Имам ја и другог посла“, Финац се није ни осврнуо на пословну понуду, неуљудног
ли човека.
„Бојим се
да није. Бојим се да има још нешто. Увек има још нешто. Шта ако приказа није нестала?
Шта ако сам је ја убио? Па сам дошао да признам? А зашто сам је убио? Зато што је
она глас који се оваплотио. Тај глас је припадао... није важно коме.“
Из романа Приказа
