Напад мртвила

 Јаблана је сустигао напад мртвила. Није у њему било ни стрепње, ни срџбе, ни бола. Није било ничега. Била је то потпуна унутрашња замуклост.

Био је беспомоћан пред тим наступом. Узалуд се упињао да га савлада напором воље, узалуд покушавао да себе мамузне како би живнуо, како би се покренуо. Узалуд је себи наређивао да настави даље. Није вредело.

Преостало му је једино да чека да га мртвило напусти само од себе. Ако га икада напусти.

Није ли то мртвило његова последња истина? Није ли та унутрашња укоченост његово једино истинско искуство? Није ли све остало пука опсена? Пуко шегачење са самим собом? Игра жмурке. Чик ме нађи. Није ли, као мађионичар, сваког дана покушавао да из шешира извуче нешто живости? Трик није увек успевао.

Пренебрегнута понуда

 Финац је зевнуо.

„Ја се не бавим несталим лицима.“

„Ово није лице. Ово је приказа.“

„Свеједно. Ја се не бавим ни несталим лицима, ни несталим приказима.“

„Није приказ него приказа.“

„Може да буде и указ што се мене тиче.“

„Ко се онда бави несталим лицима, ако не полиција?“

Цена похвала

 Стигао је до – новинског киоска. Прошао је, наравно, поред многих, не примећујући их, али је код тог застао. Привукла му је пажњу фаца на насловној страни једног од листова. Била му је однекуд позната. Лист се звао Успех! Баш тако, са ускличником. Фаца је припадала, припадала, припадала, Барометар, грађевина, Крсти, коме би другом.

Препад

 „Дезертер, дупеглавац, дрндафон“, одсеца приказа.

Нису звали ни из Пљуваонице. Зашто ли нема нових проба? Да није негде запело? Да га нису отписали? Мора да установи шта се ту збива. Не може то да остави тек тако. Ипак је он идејни зачетник и стожер свега. Уклониш ли потпорни стуб, срушиће се читава зграда. Нема Пљуваонице без оног кога пљују. А ако мисле да ће Јаблану наћи достојну замену, ту се љуто варају. Бољег од њега нема.

По асфалту се се разлила светла, жута и наранџаста, црвена и плава. Небо је остало неутешно.

Узгајање комараца

 „Реч је о узгајању комараца“, изрекао је једва чујно.

„Како?! Чега?!“

„Комараца.“

„Шта комараца?!“

„Узгајање.“

„Каква је то будалаштина?“, забрундао је Орманко. „Што би неко узгајао комарце?“

Назнака намере

Јаблан је намеравао да нешто уради али никако да се присети шта. То нешто се мота ту негде, надохват мисли, али јој измиче. Измигољи се, клизне. Распрши се, назнака намере, пре него што мисао стигне да је уобличи. Јаблана то љути, та игра жмурке. Хтео би да зграби то мигољиво, измичуће, али му се не да. Када би бар неког могао да окриви, неком да припрети. Хеј, ти тамо, где си ми сакрио намере, гуланферу?! Враћај ми одмах, да ти кости не поломим. Лакше би му било, макар и не добио оно што тражи. Нема кога, несрећа је то, да потпраши претњом. Нема чак ни приказе. Та се, проклета била, никада не појави када му треба. Да је бар ту Јагода да га нечим наједи, нашла би она већ чиме, уиграли су добро ту игру, можда није требало да је прекида. Овако... Да пукнеш од муке. Да сам себе издеветаш.

Припреме за велико надметање

Данашњим даном почињу припреме за велико надметање. Такмичари ће вежбати на Јаблану, својој мети. Има да седи с миром. Нема право да одговара, нема право да се брани. Таква су правила. Ако му се не допада, његова ствар, то се никога не тиче. Никаквих последица нема. Неће због тога бити кажњен. Нити избачен. Томе нека се не нада. Само ће му уста бити запушена.

Изабран је и шлус. Требао би тиме да се поноси, уместо да гунђа. Многи би свашта дали да их одаберу. Многи пате што их неће. Није им се посрећило, шта да се ради. Није Пљуваоница за сваког. Није сваком дат дар да надахне такмичаре. Ако ћемо право, Јаблан би требао да љуби руке које ће га приказати милионском гледатељству. Не очекујемо то од њега. Знамо, стари је он незахвалник. Није умео да цени ни хлеб којим су га хранили. Неће умети да цени ни пажњу милиона. Срам га и стид било.

Гноји се гнев

Градски аутобуси су били ужарене лимене кутије. Путници су се пекли.

За сваки празник прасе. То је било под обавезно. И пићенце приде, да лакше клизи.

Ускочио је у такси. Таксиста је псовао раскопане улице, рђаво асфалтиране коловозе, лоше распоређене семафоре, све се заверило да њему загорча живот. Онда је колона стала и није се могло даље. Неки људи су се мували двадесетак метара испред, деловали су више мрзовољно него претећи. Њихало се пар транспарената.

Лопови! Излазите напоље! Хоћемо наше! Народ ће да суди!

Поглед Медузе

 Небо је исцрпло залихе кише. Облаци су се распршили. Предео је упијао светлост, мокар као купач тек изашао из воде.

Спустио се у кафић тик до зграде. Ретко је навраћао у оближње кафиће. Био је ту странац међу друштвом из краја. Неко ко ту не припада, неко сувишан, на сметњи. Никада, уосталом, није био момак из краја. Ни тамо где је живео са Јагодом и Гашом, ни тамо где је одрастао. Клонио се локалног друштва. Подсмевао локалним легендама. Избегавао је заједничке подухвате и завере. Ни Дрољи није одлазио, иако га је мамила. Није хтео тамо где сви иду. Није пристајао да га увуку, усисају, прогутају. Није дао да га свежу. Опирао се и рукама и ногама. То другарство је било лаж, та присност превара. Понос, ех, ми из краја, ми смо нешто друго, тај понос је био обмана. Само је присила била истинита. Мрзели су се муклом мржњом ти наводно нераздвојни. Прикривана, потискивана, мржња није бивала мања, већ отровнија. Прикрадала би се кроз олајавања, мигољила у тобож безазленим завитлавањима. Шикнула би у наизглед безразложним сукобима, који би избијали због неке сасвим неважне ситнице, па би дурења трајала данима и недељама, понекад месецима. Онда би се све помело под тепих, до неке следеће прилике. Било је ту много магарчења и прерушеног искориштавања. Било је много непризнате окрутности. И потребе да се понизи. Било је ту сталног надзора, проистеклог из свепрожимајуће зависти. Најбудније су ту мотрило да се неко, којим случајем, на било који начин, не искобеља из општег глиба. Поглед друштва из краја био је поглед Медузе. Каменио је, одузимао живот свему чега се дотакне.

Дан пропасти старе кајле

 Јаблан није могао да гледа Тику како, још увек у неверици, прикупља своје ствари, са стола, из фиока. Покушао је да се удуби у предлог уговора који је требало да прегледа и ревидира. Предлоге који су стизали са друге стране увек је требало ревидирати, чак и онда када су деловали прихватљиво. Била је то пословна политика куће. Никада не пристајати на оно што други предлажу. Увек наметнути властити приступ послу. Да се зна ко је ко и чија је воља јача.

Није успево да се усредсреди. Реченице су се распадале на случајно сакупљене речи, сличне путницима на железничкој станици, речи су се разбијале на слова без значења.

Појединац, изузетак, преступник

Мрзео их је, наравно. Све скупа. Од Фирмиране, која је производила превише речи и превише покрета, до пихтијасте масе, која се тресла на врху. Од портира до Алимпија. Мрзео је и ту зграду, и сваку њену просторију, и сваки њен ходник. Мрзео је и компјутере, и столице, и столове. Мрзео је зидове и подове. Мрзео је оно нешто неодредљиво а препознатљиво, што је све прожимало, био је то некакав мирис, и више од мириса.

Пљуни па залепи

На билбордима, кажипрст је био управљен у фотографију мушкарца. Пљуни па залепи, писало је испод фотке. Пљуваоница, стајало је у дну, надметање у пљувању.

Мушкарац на фотки му је био однекуд познат. Виђао га је. Сваког јутра. У огледалу, приликом бријања. Спазио би тај лик и у успутним огледалима, пре него што одврати поглед.

Нема сумње, на билборду је био Јаблан Јаковљевић, исти а ипак другачији него иначе. Затегнутијег, испегланијег лица. На уснама билбордског Јаблана лебдео је тупаво сладуњав, позивајући осмех. Само ти мене пљуни, причинићеш ми неизмерно задовољство.

Ко се то дрзнуо? Какав је то безобразлук?

Мрзео је да моли

 Барометар је истресао на сто хрпу новости, мора да их је повадио из кофера пре Јаблановог доласка. Новости су заударале на трулеж.

Јаблан се премишљао како да наведе разговор на оно због чега је дошао, а да не испадне да моли за услугу. Мрзео је да моли, то га је понижавало, давало је надмоћ ономе од кога је зависило испуњење молбе. Пружало му је прилику да ускрати или услиши, да Јабланом располаже произвољно, по својој вољи, онако као што су за породичним ручковима произвољно награђивали и кажњавали. Мрзео је да тражи услуге, да не увећава свој дуг, ни овај који је стекао рођењем неће скинути с грбаче све док не врати живот којим је задужен.

И мрднути је мука

Из сна се измигољио оловно тешке главе. Кугла у потиљку, капци се лепе. И мрднути је мука. Обамро је, скоро одузет. И мисли се једва мичу, и осећаји трну.

Који ли је дан? Је ли рано јутро? Или касно поподне, ту негде на рубу предвечерја? Хоће ли на посао, или се са посла већ вратио?

И где је то уопште Јаблан Јаковљевић? У својој соби или се задесио негде другде? Соба и личи и не личи, и јесте и није она у којој обитава. Сто је и онај исти, и неки други. Орман такође. Читав простор се, са свим стварима, некако одвојио, као нешто засебно, непрепознатљиво.

Машина бриге

 Јаблан не допушта да га убаце у машину бриге, то никако. Самлеће те, да ништа од тебе не остане. Када једном у то упаднеш, нема ти спаса. Бригама нема краја. Увек ћеш пронаћи зашто да бринеш. Што је најгоре, машина ради упразно. Троши те без икаквог корисног учинка.

И Јагода је покушала да му наметне бригу. И била је силно озлојеђена што јој то није успевало.

„Брига тебе“, пребацивала му је.

Шшшш

Шшшш. Шиштало је црево, да с улица спере смеће. Млаз је снажан, момци у наранџастом ревносни, али се ни ђубре не да. Ни оно обично, а камоли људско. Са људским још нико није изашао на крај. Колико год да га уклоне, накупиће га се далеко више. Свет је огромна канта за отпатке, неизмерна помијара, свеобухватни контејнер.

Јаблан је био сав напет. Нешто га је стезало, нешто се отимало у њему. Неки страх би да се пробије, а удара о препреку. Страх од нечег неодређеног.

Слутња му је стегла срце. Нешто ће се збити. Нешто страшно.

Бинг-банг-бонг!

Бинг-банг-бонг! Бинг-банг-бонг! Бинг-банг! Бинг-бонг! О, Бого мој! О, Бого мој! Тукла су звона на оближњој цркви. Звук би да силовито полети, али је било нечег бледуњавог, жалостивог, отужно неубедљивог у њему. Ваљда због грешке у правцу. Допирао је одоздо, уместо да се, величанствен, свом силином сручи са висина, да те, скрушеног, здроби. Црква је, тамо доле, деловала као играчка док је на њу спуштао поглед, уместо да га, са страхопоштањем, диже.

Ваљало је поћи на посао. Да на весла прионе, да се у јарам упрегне. Ринтај робе.

Ззззззз

Ззззззз. Зззз. Ззззззз. Зззз. Крви ћу ти се напити.
Зујао је комарац, животиња крвожедна.
Млатио је руком да га отера, ударао шаком о шаку да га спљеска. Није вредело. Није се предавало, то створење. Невероватно упорна, несносна појава.
Добро, ако ћемо тако. Кад је рат, онда је рат. Има и Јаблан Јаковљевић за чим да посегне. Ево апарата у струји, сребрнкасте таблете у апарату. Када се загреје, просторију ће испунити мирис. Хемијско оружје на делу, па да видимо ко ће кога. Да се моли за примирје, биће касно.
У прозору, лебдела је приказа. Била је љубичаста, светлуцава. Имала је искричаве, зеленкасте прорезе, сличне очима. И округласти отвор који се отварао и затварао, некаква уста. Личила је на главу, али то није била. Понекад јој није наликовала ни издалека. Дешавало се да није било ни прореза, ни отвора, само узан, усправни стубић, некакав звучник. Стубић је сипао речи.
„Ништаријо, никоговићу, билмезу, букване, безвезњаковићу“, набрајала је приказа.
Глас је био раван, без срџбе, без претње, без пакости. Само је саопштавала. Као звучници на станицама. Аутобус за... са перона... полази у... Неумитност.
„Иш, наказо!“
Ни да макне.

Из романа Приказа

Čitaocu namerniku

Povodom deset godina od objavljivanja, čitaocu namerniku poklon primerak romana Prikaza.

Beograd, Studentski park, 04. 10. 2021. godine.

Ukazala se Prikaza

 Pre deset godina, ukazala se Prikaza.