Данашњим даном почињу припреме за велико надметање. Такмичари ће вежбати на Јаблану, својој мети. Има да седи с миром. Нема право да одговара, нема право да се брани. Таква су правила. Ако му се не допада, његова ствар, то се никога не тиче. Никаквих последица нема. Неће због тога бити кажњен. Нити избачен. Томе нека се не нада. Само ће му уста бити запушена.
Изабран је и шлус. Требао би тиме да се поноси, уместо да гунђа. Многи би свашта дали да их одаберу. Многи пате што их неће. Није им се посрећило, шта да се ради. Није Пљуваоница за сваког. Није сваком дат дар да надахне такмичаре. Ако ћемо право, Јаблан би требао да љуби руке које ће га приказати милионском гледатељству. Не очекујемо то од њега. Знамо, стари је он незахвалник. Није умео да цени ни хлеб којим су га хранили. Неће умети да цени ни пажњу милиона. Срам га и стид било.
Правила се,
нека то утуви добро у главу, због њега неће мењати. Шта он себи уображава, надувенко
један?
Јаблану су
та правила одавно позната, присна. Важе читавог живота. Зближио се са њима. Пригрлио
их као најрођеније. Не умишља да ће се због њега ишта изменити. Никада није. Јел'
тебе неко нешто питао, одбрусио би отац. Није. Онда, кушуј! Језик за зубе. Има надлежнијих
од тебе, понављала је Јагода.
„Добро, онда
на посао!“
Коцкасти га
је снажно обрнуо, направио је Јаблан три пуна круга пре него што је устао са столице.
У вежбаоницу је ушао помало несигурним кораком. Притрчао му је водитељ, рвачког
врата, у фраку. Посадио га је у фотељу на средини просторије. Хитро му је причврстио
руке за наслоне, ноге за подножје, превукао траку преко устију.
„Из безбедносних
разлога“, снебивао се. „За случај да дођете у искушење да се браните. Било вербално,
било физички. А и за ваше добро. Правила се не смеју кршити. Овде су по том питању
веома строги“, водитељ се плашљиво осврнуо и спустио глас до шапата, да га ко не
чује. „Ко зна шта би могло да вам се догоди, ако... Знате, велики је посао у питању.
А код великих послова пардона нема. Часком те поједе мрак. Не бих ја вас овде као
пакет, таман посла. Него ми је тако наложено. А знате ону изреку – налогу се у зубе
не гледа. Иначе би могао да те уједе. Није само сигурност, да не расцопате нос неком
такмичару кад вас заспе говнима. Због ефекта. Кажу да публика то воли. Беспомоћна
жртва. Да се искали на њој кад не може на другима. Уживанција. Не знам, нисам стручњак.
Као да је мени лако у овом чуду, које су ми натакарили. Ем што ме жуља под пазухом,
ем што ме уби врућина, хоћу да свиснем. Шта да радим, кажу тако мора. А шта се мора
није тешко. Не бежим ја ни за живу главу, моралан сам човек, где да се обрукам.
И где сам ја за водитеља? Ту треба неко углађенији, речитији. Да само везе. Ја то,
брате, не умем па не умем. Јок, неће ни да чују, ти ћеш да водиш, па ти. Тако треба.
Добро кад тако треба. Нисам ја најпаметнији на овом свету. Има ко зна боље од мене.
Него се ја распричао, не умем да станем. Жив ми Тодор да се држи говор. Тодор, тако
се зовем. Тако ме крстило. Нико ме није питао, је ли, мали, како ти хоћеш да се
зовеш? А и да јесте, не бих умео да кажем. Откуд беба зна како хоће да се зове?
И откуд то уме да каже? Зато има неко паметнији од бебе да јој одреди име. Томе
служи кум. Кум није дугме зато што ни име није дугме. Не можеш тек тако да га одшијеш
и пришијеш друго. Увек се нађе неко паметнији. Сад ћу да прозивам такмичаре пошто
сам те опустио. Тако су ми рекли, прво га мало опусти, да не буде превише стегнут,
може лоше да утиче. То ти дође као масажа пред утакмицу. Одавде ће да те гађају.“
Водитељ је
показао на фотељу удаљену неких два метра од Јаблана.
„Наступају
један по један. Такмиче се у групама од по петоро. Свако има по пет минута да те
опаучи што боље може. Публика оцењује какви су били. Оцене су од један до пет, као
у школи. Гласа се СМС порукама. Онда се све то сабере, па ко добије највише, иде
у следећи круг. Остали испадају. Ти остајеш. Докле? Док гледаоцима не досади па
затраже да се пљује неко други.“
Из романа Приказа
