Зујао је комарац, животиња крвожедна.
Млатио је руком да га отера, ударао шаком о шаку да га спљеска. Није вредело. Није се предавало, то створење. Невероватно упорна, несносна појава.
Добро, ако ћемо тако. Кад је рат, онда је рат. Има и Јаблан Јаковљевић за чим да посегне. Ево апарата у струји, сребрнкасте таблете у апарату. Када се загреје, просторију ће испунити мирис. Хемијско оружје на делу, па да видимо ко ће кога. Да се моли за примирје, биће касно.
У прозору, лебдела је приказа. Била је љубичаста, светлуцава. Имала је искричаве, зеленкасте прорезе, сличне очима. И округласти отвор који се отварао и затварао, некаква уста. Личила је на главу, али то није била. Понекад јој није наликовала ни издалека. Дешавало се да није било ни прореза, ни отвора, само узан, усправни стубић, некакав звучник. Стубић је сипао речи.
„Ништаријо, никоговићу, билмезу, букване, безвезњаковићу“, набрајала је приказа.
Глас је био раван, без срџбе, без претње, без пакости. Само је саопштавала. Као звучници на станицама. Аутобус за... са перона... полази у... Неумитност.
„Иш, наказо!“
Ни да макне.
Из романа Приказа
