Јаблан је намеравао да нешто уради али никако да се присети шта. То нешто се мота ту негде, надохват мисли, али јој измиче. Измигољи се, клизне. Распрши се, назнака намере, пре него што мисао стигне да је уобличи. Јаблана то љути, та игра жмурке. Хтео би да зграби то мигољиво, измичуће, али му се не да. Када би бар неког могао да окриви, неком да припрети. Хеј, ти тамо, где си ми сакрио намере, гуланферу?! Враћај ми одмах, да ти кости не поломим. Лакше би му било, макар и не добио оно што тражи. Нема кога, несрећа је то, да потпраши претњом. Нема чак ни приказе. Та се, проклета била, никада не појави када му треба. Да је бар ту Јагода да га нечим наједи, нашла би она већ чиме, уиграли су добро ту игру, можда није требало да је прекида. Овако... Да пукнеш од муке. Да сам себе издеветаш.
Чекај,
неће Јаблан тек тако да баци копље у трње.
Било је
то нешто у вези Пљуваонице, у то је
прилично сигуран. Не, није нова проба, нису му заказали, позваће га већ када им
затреба, ипак је он ту стуб који све држи, и стуб срама је стуб, заправо
најважнији од свих - држи небо нашег поноса. Како да се поносимо ако неком не
утрапимо сав стид? Како да себе уздигнемо ако неког не унизимо?
Нешто је
ту ипак требало. Не, није ништа у вези водитеља. Ни у вези менаџера. Ни оне што
је лакирала нокте. Нешто у вези такмичара. Или то нема ништа са Пљуваоницом него са нечим у њеној
близини.
Из романа Приказа
