На билбордима, кажипрст је био управљен у фотографију мушкарца. Пљуни па залепи, писало је испод фотке. Пљуваоница, стајало је у дну, надметање у пљувању.
Мушкарац на
фотки му је био однекуд познат. Виђао га је. Сваког јутра. У огледалу, приликом
бријања. Спазио би тај лик и у успутним огледалима, пре него што одврати поглед.
Нема сумње,
на билборду је био Јаблан Јаковљевић, исти а ипак другачији него иначе. Затегнутијег,
испегланијег лица. На уснама билбордског Јаблана лебдео је тупаво сладуњав, позивајући
осмех. Само ти мене пљуни, причинићеш ми неизмерно задовољство.
Ко се то дрзнуо? Какав је то безобразлук?
Да неко са
њим не тера спрдњу? Приказа, на пример? Можда је одлучила да оде корак даље од погрда
на које је већ навикао? Можда се уплашила да је стекао имунитет?
Не може тек
тако, употреба лика, без допуштења. Плус неовлаштена употреба идеје. Мораће да их
тужи. Колику надокнаду да захтева? Да тражи забрану или проценат?
Каква ли су
правила тог надметања? Могу ли да учествују и покојници? У том случају, Јагодине
шансе се битно умањују. Отац је јак у погрдама, мало ко може са њим да се понесе
у том погледу. А шта је са појавама каква је приказа? Ако би и приказа дошла у обзир,
победник би био унапред одлучен. Иако не мора да значи. Нешто се код ње пореметило.
Можда угине, цркне, крепа пре финала.
Назваће
организаторе Пљуваонице да се распита
ко може у такмичење, а ко не. И да покуша да се нагоди, пре него што посегне за
судским поступком.
Из романа Приказа
