Завијање полицијских сирена. Да ли су наслутили моју намеру? Хоће ли ме легитимисати? Привести? Саслушавати? Задржати?
Не,
неће. Пројурили су као да ме нема. Нисам зверка коју лове.
Или
то и није полицијски ауто, само се претвара да јесте оно што није, као што се
то обично у животу чини.
„Посматрате
их?“ кврцнуо ме је у потиљак познати женски глас.
Осврнуо
сам се. Преда мном се нашла балска хаљина.
„Надзирете
их?“ казала је лептир-машна.
„Ако,
и треба да их надзирете. Они надзиру нас, ми надзиремо њих. Треба да знају да их
мотримо. Иначе ће се разуларити. Ионако себи допуштају превише.“
Биће да њих двоје надзиру мене, тешко да их је овде довео случај, мало, мало па се нађу тамо где и ја. Прогутао сам примедбу. Од прогутаног хоће и желудац да заболи.








