„Мој брат је лепак за жене“, поносила се Јарослава.
Овог
пута се, међутим, није ни примећивало, ни наслућивало женско присуство. Стан је
деловао пусто, Јоаникије избезумљено.
Радовало
ме је то. Јесте, желео сам да га видим пораженог, сломљеног, згаженог. Једила
ме је надмоћ неког ко уме с људима, ко
се сналази у свету, док се ја
саплићем о себе самог. Волео бих да га Јарослава види оваквог.
„Мораћу да нестанем на извесно време“, казао је узрујано. „Да ти не објашњавам зашто. Неки много гадни људи хоће да ми смрсе конце.“








