Градски аутобуси су били ужарене лимене кутије. Путници су се пекли.
За сваки
празник прасе. То је било под обавезно. И пићенце приде, да лакше клизи.
Ускочио
је у такси. Таксиста је псовао раскопане улице, рђаво асфалтиране коловозе,
лоше распоређене семафоре, све се заверило да њему загорча живот. Онда је
колона стала и није се могло даље. Неки људи су се мували двадесетак метара
испред, деловали су више мрзовољно него претећи. Њихало се пар транспарената.
Лопови! Излазите напоље! Хоћемо наше! Народ ће да суди!
Јаблан се
нагледао таквих транспарената, били су отужно слични. Својевремено је и сам
ходао около са масом, истина, далеко већом од ове овде, звиждао, урлао, махао
песницом, захтевао ово и оно, претио некоме тамо, сада је сам себи смешан када
се тога присети, као да је од њега ишта зависило. Врзмало се ту и нешто
новинара, са микрофонима, фотоапаратима, камерама.
„До
курца!“, дрекнуо је таксиста и налегао на трубу, да звучним млазом разбије чеп
који му се испречио на путу.
У прозору
са возачеве стране, појавило се женско лице, са микрофоном у руци.
„Као
професионални возач, шта мислите о блокади саобраћаја?“
„Мајке им
га свима набијем, ето шта мислим. А и теби ћу да га утерам. Ви новинари сте
најкривљи. Да није вас, не би ни правили овакав циркус. Него им се прохтело да
их виде на телевизији, да о њима пишу по новинама, мустре су за сликање, нема
шта. А ти пусти ово ако смеш. Смеш ђавола“
Лице и микрофон
су се хитро повукли.
„Не вреди
да чекамо. Ови су се утаборили, ко зна докле ће овде да седе. Мораћемо
заобилазним путем.“
Да је
нешто власт, таксиста би очас посла завео ред. Предузео би шта треба. То што
треба се кретало од тамнице на хлебу и води, преко туцања камена и насипања путева,
до сечења руку, стрељања, вешања и черечења. Гноји се гнев у човеку, као рана.
Када се склопе околности, то провали. Човек је тада у стању да почини свашта.
Рига гнев, у грчевима, заклањајући се иза неког вишег оправдања. Или човек
напросто откачи, подивља због неког сасвим безначајног повода. Јаблан
препознаје себе у таксисти, као у неком огледалу које све чини изражајнијим.
Непријатно му је то што види. Стеже га. Само да што пре изађе.
Из романа Приказа
