Јаблан није могао да гледа Тику како, још увек у неверици, прикупља своје ствари, са стола, из фиока. Покушао је да се удуби у предлог уговора који је требало да прегледа и ревидира. Предлоге који су стизали са друге стране увек је требало ревидирати, чак и онда када су деловали прихватљиво. Била је то пословна политика куће. Никада не пристајати на оно што други предлажу. Увек наметнути властити приступ послу. Да се зна ко је ко и чија је воља јача.
Није успево да се усредсреди. Реченице су се распадале на случајно сакупљене речи, сличне путницима на железничкој станици, речи су се разбијале на слова без значења.
Тика је био
пренеражен брзином којом се све одиграло. Чувао се, пазио, градио себи упориште,
чворновати. Годинама, деценијама. Одједном – трас. Срушила се зиданица коју је с
толико обазривости и предострожности подизао. За мање од сата нестало је здање на
коме је предано радио. Био је довољно да себи да мало одушка и – готово. Ћао, буразеру.
Отписан си. Расходован.
Било је тешко
поверовати у тако наглу промену. Са догађајима је увек тако. Затекну човека, заскоче
га на препад. Оставе забезекнутим.
Тихомир је
застао на вратима, колебајући се. Кратко је климнуо главом. Јаблан је кренуо за
њим. Није то била солидарност, био је то пркос. Није то била подршка Тихомиру, никада
му није био близак. Било је то оспоравање. Моћ ствара прихваћене и одбачене, подобне
и прокажене. Одрицао јој је то право.
Није био на
страни моћи.
Фирмирана
је нагонски разумела о чему се ту ради. Заустила је да му нешто добаци, некакву
опомену, претњу или забрану, али је одустала. Запамтиће му ово. Била је задрто злопамтило.
Наплатиће се, чим буде могла. У прилици је. Сачекаће га на првој кривини, нешто
ће већ да му смести. Нико се неће умешати, да пресуди. И то је била политика фирме,
нека се запослени глођу, крљају, кољу међу собом, па ко надвлада. Боље него да се
уједине и можда окрену против оних који њима управљају.
Четкаста је,
одвративши поглед, Тики тутнула неки папир, да потпише. Није јој било лако при души.
Ко ће убудуће да хвали њене брошеве? Ко ће уопште да примети како се смењују? Било
јој је жао тих похвала и те пажње. Али, шта да се ради? Ко је луд, не буди му друг.
Држи се подаље од онога ко је пао, да и тебе не повуче са собом.
Из романа Приказа
