„Страхујем да не угрозим свој положај.“
„Онај резервни?“
„Јесте резервни али је једини који имам. Изгубим ли га...“
„Једно изгубиш, друго добијеш.“
„А ако ништа не добијем?“
„Онда си обрао бостан.“
„Страхујем да не угрозим свој положај.“
„Онај резервни?“
„Јесте резервни али је једини који имам. Изгубим ли га...“
„Једно изгубиш, друго добијеш.“
„А ако ништа не добијем?“
„Онда си обрао бостан.“
Ispred televizora i monitora računara, u sigurnosti svojih soba, gladni tuđe nesreće, žedni tuđe krvi, žustro navijaju za neku od zaraćenih strana. I još više za rat sam i užitke užasa kojima ih snabdeva.
Njihova glava nije u igri.SOTIJA (fr. sottie, od reči „sot“ — luda, budala) — 1. Komični rod fr. srednjovekovnog pozorišta koji se najčešće prikazivao kao predigra -> misterijama i -> moralitetima. Sastojao se iz niza lakrdijaških prizora koji su često imali karakter satirične kritike crkve i velikaša. Predstavljali su ih glumci obučeni u karakteristični kostim lude. Zasnovana na ideji da je ceo svet „carstvo luda”, s. se služi prividno zbrkanim govorom tobože umno poremećenih ljudi, čime se vešto prikriva zajedljiva kritika, katkad i na račun najviših dostojanstvenika. Tako, npr., jedna od najpoznatijih s. Knez ludaka od P. Grengoara ima karakter političke kritike pape Julija II.
„Све је далеко од мене. И људи, и ствари, и околности, и догађаји. Није то удаљеност која се мери метрима и километрима, то је издвојеност. Све као да је иза неке провидне преграде. Зида од стакла, рецимо.“
„Желиш ли да уклониш ту преграду? Или да је пробијеш? Или прескочиш? Или заобиђеш?“ пита Даворјанка.
„Не знам. Некада бих хтео, некада не.“
„Осећаш ли се сигурнијим када свет држиш на одстојању?“
(РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима)
Смоквица подиже кажипрст.
„Гледај
овако. Гледај овако. Витомирка одано служи Кантару.“
Јесте,
одано му служи, саглашавам се.
„А
заправо га мрзи. Из дна душе“, Смоквица се врхом испружене шаке куцка у груди,
тамо где сматра да станује душа. Душа се не одазива.
„Оданошћу
прикрива мржњу. Грунуће из ње, једном, та мржња. Немогуће ју је бесконачно
обуздавати. И тада ће бити страшно.“
Смоквица се зајапурила.
"Речи су брже од човека. И моћније. Човек је слуга речи. Изговорена реч призива. Производи оно што именује“, каже Даворјанка.
(Из романа Разлог)

Дејан Симоновић
Разлог: техно бурлеска о мрежама и људима
Оксиморон, 2025.
Урнебесна књига са пукотинама и процепима. У процепима је откриће. Свемоћ свеприсутних мрежа. Гротеска моћи. Вратоломије времена. Порозна граница између света покојних и живих. И привидно живих. Несталност жеља. Привид познатог. Живот сапет бројкама.
„Ми смо у мрежама“, обратила ми се Витомирка. „Електро-мрежа, водоводна, канализациона, мрежа централног грејања. Новчане мреже, трговачке мреже, образовне мреже, мреже здравствених установа…“
Pomno istražujući, ustanovio sam krupnu nepravilnost u našem književnom životu: ima više pisaca nego nagrada što dovodi do toga da mnogi budu uskraćeni, ožalošćeni, ozlojeđeni.
Kako bi se ispravila
ova nepravilnost, predlažem da se najpre popišu svi koji pišu a da se zatim
brojčano stanje nagrada uskladi sa brojčanim stanjem književnika. Kao i da se
nagrade ubuduće dodelju žrebom kao najpravednijom metodom. Uz ograničenje da
niko ne može dva puta da dobije istu u nagradu. Da se ne bi dogodilo da
miljenici sreće skupe gomilu priznanja a oni koje sreća zaobilazi ostanu
praznih šaka.
(Papazjanije Zbrkić)
Previše je lažnjaka koji, u nedostatku dela od vrednosti, svoju književnu reputaciju duguju lobiranju, uvlačenju, laktanju, galami, krljanju.
Мислим да не, мада никада нисам начисто са собом. Један део мене би хтео једно, други друго. А и то једно и друго се мења од тренутка до тренутка. Ту је, наравно, и треће, и четврто, и пето, и... Непостојана смеша разноразних састојака. Понекад експлозивна.
(Из романа Разлог)
Istraga je u toku
Dragan Stanić likvidirao Ivana Negrišorca.
S kakvim motivima?
Da li je u pitanju koristoljublje? Ili
častohleplje? Ili?...
Ko su inspiratori?
Ko saučesnici?
Književna istraga ovog stravičnog zločina je u
toku.