Мукла, нарогушена напетост, тамо где се моје време, магијском радњом, претаче у новац. Простор подрхтава од напетости.
Згуснуто очајање.
Хоће ли нешто праснути?
Згуснуто очајање.
Хоће ли нешто праснути?
Сувомразица стеже. Држи ме на окупу, лето расплињава, исисава из мене сву вољу. Пролеће раздражује, јесен подстиче. Човек сам хладних и кратких дана.
На
Јарославу не утичу ни годишња доба, ни временске прилике.
Ни
Трешња се на њих не обазире.
„Када
заплешу бројке, заврти ми се у глави“, кажем Даворјанки.
„Неубројиви измичу, неурачунљиви кваре рачуне“, каже Даворјанка.
„Страхујем да не угрозим свој положај.“
„Онај резервни?“
„Јесте резервни али је једини који имам. Изгубим ли га...“
„Једно изгубиш, друго добијеш.“
„А ако ништа не добијем?“
„Онда си обрао бостан.“
„Све је далеко од мене. И људи, и ствари, и околности, и догађаји. Није то удаљеност која се мери метрима и километрима, то је издвојеност. Све као да је иза неке провидне преграде. Зида од стакла, рецимо.“
„Желиш ли да уклониш ту преграду? Или да је пробијеш? Или прескочиш? Или заобиђеш?“ пита Даворјанка.
„Не знам. Некада бих хтео, некада не.“
„Осећаш ли се сигурнијим када свет држиш на одстојању?“
(РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима)
Смоквица подиже кажипрст.
„Гледај
овако. Гледај овако. Витомирка одано служи Кантару.“
Јесте,
одано му служи, саглашавам се.
„А
заправо га мрзи. Из дна душе“, Смоквица се врхом испружене шаке куцка у груди,
тамо где сматра да станује душа. Душа се не одазива.
„Оданошћу
прикрива мржњу. Грунуће из ње, једном, та мржња. Немогуће ју је бесконачно
обуздавати. И тада ће бити страшно.“
Смоквица се зајапурила.
"Речи су брже од човека. И моћније. Човек је слуга речи. Изговорена реч призива. Производи оно што именује“, каже Даворјанка.
(Из романа Разлог)

Дејан Симоновић
Разлог: техно бурлеска о мрежама и људима
Оксиморон, 2025.
Урнебесна књига са пукотинама и процепима. У процепима је откриће. Свемоћ свеприсутних мрежа. Гротеска моћи. Вратоломије времена. Порозна граница између света покојних и живих. И привидно живих. Несталност жеља. Привид познатог. Живот сапет бројкама.
„Ми смо у мрежама“, обратила ми се Витомирка. „Електро-мрежа, водоводна, канализациона, мрежа централног грејања. Новчане мреже, трговачке мреже, образовне мреже, мреже здравствених установа…“
Мислим да не, мада никада нисам начисто са собом. Један део мене би хтео једно, други друго. А и то једно и друго се мења од тренутка до тренутка. Ту је, наравно, и треће, и четврто, и пето, и... Непостојана смеша разноразних састојака. Понекад експлозивна.
(Из романа Разлог)
„Не само да нећемо потонути него ћемо тек сада запловити пуном снагом. Продрећемо у водовод“, каже Кантар.
„Браво!
Браво! Браво!“ тапшу усхићено Маша и Даша.
„Вода
је живот. Ко господари водом, господари животом.“
„Докле
смо у водоводу стигли?“ пита умилно Маша.
„У читавом крају нема струје“, каже момак с ранцем на рамену.
„Незгодација“, каже девојка кремастог лица.
„Рикнуо трафо“, каже љутито тип кукастог носа у тиркизној јакни.
„Скроз наскроз?“ пита девојка кремастог лица.
„Довешће се то у ред“, одрешито ће чворновати човек.
„Ђавола ће се довести“, набусито одвраћа тип у тиркизној јакни.
„Шта нас све неће снаћи. Ни јутарњу кафу не можеш да попијеш као човек“, уздише жена у капуту на црно-жуте коцке.
Лепљиво је, мемљиво међу боксовима од плексигласа.
Дан за даном, сат за сатом, минут за минутом.
Нижу се недеље, месеци, године.
Делови се купују, делови се продају, делови се хабају, делови се замењују.
Новац се улива, новац се одлива.
По угловима, тискају се тајне.
„Питаш се зашто си овде? Наравно да се питаш. Не знам, ниси стигао са упутством за употребу. Сазнаћеш када за то дође време. Заклела се земља рају да се тајне све дознају, тако се каже. Зовем се Турудија.“
Пружа ми руку. Шака му је шљакерски храпава.
„Ништа није онако како изгледа да јесте, понекад је супротно, понекад је другачије“, каже.