„Страхујем да не угрозим свој положај.“
„Онај резервни?“
„Јесте резервни али је једини који имам. Изгубим ли га...“
„Једно изгубиш, друго добијеш.“
„А ако ништа не добијем?“
„Онда си обрао бостан.“
„Не поседујем никаква права. Понајмање неспорна. Или неоспорива. Или неотуђива. Или како се то већ каже. Све би могло да ми буде одузето, све оспорено, све поништено. С намером или без намере. Грешком или пуком самовољом.“
„Догађа се“, равнодушно ће Даворјанка.
„Оно што ми је дато засновано је на милости. Падом у немилост ми може бити ускраћено.“
„Бива и тога..“
Настављам, не могу да се зауставим, иако Даворјанка одбија да ми пружи подршку, утеху, охрабрење. Вуче ме река речи, јача је од мене.
„Само крајњим напором, само изузетним заслугама бих можда могао да оправдам своје сувишно постојање.“
Чувар нам, из свог возила, маше у пролазу.
„Савестан сам упосленик. Човек дужности. Заправо испрепадан да ме не избаце из игре.“
„Изгараш на послу?“
„Да бих себе учинио неопходним. Ако ме шкартирају, пресушиће доток новца. Ако пресуши доток новца...“
Језа.
„Наћи ћеш се на сувом?“
„Како да себе учиним неспорним?“
„Загризи.“
„Не умем да гризем.“
„Ко не гризе, њега гризу.“
