Сувомразица стеже. Држи ме на окупу, лето расплињава, исисава из мене сву вољу. Пролеће раздражује, јесен подстиче. Човек сам хладних и кратких дана.
На
Јарославу не утичу ни годишња доба, ни временске прилике.
Ни
Трешња се на њих не обазире.
„Када
заплешу бројке, заврти ми се у глави“, кажем Даворјанки.
„Неубројиви измичу, неурачунљиви кваре рачуне“, каже Даворјанка.
Сивкасти
пас се шуња између гробова. Тражи ли господара? Или мерка понуде покојницима,
да презалогаји?
„Или
то није плес већ бичевање бројкама.“
Пас
се не оглашава. Чува своју тајну. Паметан је то пас.
„Живом
човеку није довољно то што јесте“, замишљено ће Даворјанка. „Хтео би да буде
оно што није. Жељеним би да потре стварно. Упиње се да и себе и сваког примора
да поверује у тог жељеног. Напор је исцрпљујући, зато је стално уморан. Срдит
је – сваки дан доноси нове неуспехе. Раздражује то. Хтео би да невернике
потчини, сломи. Покојник се, напротив, изједначио са собом.“
Упијам
њене речи. Покојници су упућенији од живих. Прошли су оно што живи нису.
„Познајем
слабост, не снагу“, кажем.
„Снагу
дају сила или право“, одвраћа Даворјанка.
„Немам
ни силу. Немам ни право.“
Страх
стврднут у навику.
„Моћ
је маштарија о моћи“, каже Даворјанка.
„Шта
да започнем са топланама? Не знам ништа о њима.“
„Потруди
се да сазнаш. Греју ли те?“
„Греју.“
„Ето
полазишта. Знаш ли нешто о струји? Или о?...“
„Слабо.“
„Ниси
једини. Човек је животиња која не познаје своје станиште.“
