Смоквица подиже кажипрст.
„Гледај
овако. Гледај овако. Витомирка одано служи Кантару.“
Јесте,
одано му служи, саглашавам се.
„А
заправо га мрзи. Из дна душе“, Смоквица се врхом испружене шаке куцка у груди,
тамо где сматра да станује душа. Душа се не одазива.
„Оданошћу
прикрива мржњу. Грунуће из ње, једном, та мржња. Немогуће ју је бесконачно
обуздавати. И тада ће бити страшно.“
Смоквица се зајапурила.
Мрзи
ли Јарослава Јоаникија? Потајно од себе саме?
„Сви
се у тој јазбини мрзе. Мржњу можеш ножем сећи, колико је густа.“
Смоквица
повлачи ваздухом невидљиви нож.
„Све
је набијено мржњом. А Персида тек... Тако нешто...“
„Мрзиш
оног коме служиш. То је природно“, каже Даворјанка. „Мржња се мржњом призива,
мржња се мржњом подстиче, мржња се мржњом храни.“
„Мраз
мржње“, додаје. „Смрзнеш се па мрзиш. Или мрзиш па се
смрзнеш.“
Ужарене
очи се крећу небом од ребрастог сомота. Пламтећи поглед.
„Мада,
мржња може бити и једносмерна. Или премештена. Или уплашена. Или...“
„Тражио
сам ђавола“, поверавам се Даворјанки.
„Али
га ниси нашао. Ко га тражи, не налази га. Ђаво ће сам наћи оног ко му треба.“
(РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима)
