Dejan Simonović - književno stvaralaštvo. Priče, romani, eseji, drame. Uvrnuti, razobličavajući humor. Paradoski i teskoba postojanja.
Primerak Sotone u soliteru možete nabaviti i u knjižari Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd)
Breht:
Ta ni za dukat ne bih ja
Glavu odseći dao,
Jer skakao bih s trupom tek,
A ko sam, ne bih znao.
Svi bi se drali, prsnuv u smeh:
Gle ovog, eh. Gle ovog, eh!
Preveo Slobodan
Glumac
Одрадио сам своје за тај дан. Заправо, понадао сам се да јесам. Испоставило се да није било тако. И шта сад вреди да помињем благо пролећно поподне које је позивало да загњурим у њега? Ништа. Мојим животом управљају други. Роб сам кога држе на кратком ланцу. Могу да ме цимну у сваком тренутку. Проклети били.
Био сам на тераси. Када је леп дан, волим после ручка да седнем на терасу. Не радим ништа посебно. Бленем у растресите, паперјасте облачиће, ту и тамо висе по небу. Слушам звуке улице. И осећам како у мени нараста нека безразложна милина.
Тргао ме је мобилни, проклет био. Хиљаду пута сам се заклео да не одговарам на позиве с посла. И, разуме се, прекршио сам заклетву онолилко пута колико сам је дао. То је јаче од мене. Када ме траже, морам да се одазовем. Не умем другачије.
system32/gzh.dll is missing
Тако рачунар мени.
А, је ли? питам ја њега. Строго да строже не може бити.
Он опет: system32/gzh.dll is missing.
Ха, missing, и то ми је неки изговор. Свашта је у животу missing,
па ником ништа. Гура се даље. Нећемо ваљда да се пекмезимо због сваке ситнице,
подучавам га, као власник, корисник и старатељ.
Рачунар ништа. Ни да мрдне. Узјогунио се, тера инат.
...
Могло је да се заврши другачије. Могло је и да започне другачије.
Није морало ни да почне.
Почело је, ипак. А шта почне, мора и да се заврши. На неки начин.
Сада сам овде, у завршници. Ако је ово завршница. Можда је средишњица. Можда тек отварање.
То овде је мотелска соба. Мотел је на Ибарској магистрали. Зове се Романса. Претпостављам да је то због љубавних парова који свраћају да удовоље својој страсти. Да из породичне или пословне рутине утекну у љубавничку. Глуп назив, у сваком случају. Није ни битно. Мотел мора некако да се зове.
То је шума. И то је стаза. Дан је летњи, светлост раскошна. Сребрно поиграва по лишћу. Стазом корача жена. Жена је у црвеној блузи кратких рукава и лакој, ланеној сукњи. На ногама су јој патике. Коса боје пепела је везана у реп. Час испред, час поред, час иза жене трчкара пас. Пас је смеђ, клемпавих ушију. Мало се држи стазе, мало шмугне лево и десно, међу ниско растиње, или на неку од ужих, побочних стаза. Измакне па се врати. Све је мирно.
Добар
је то пас, мисли жена. Држи ме у покрету. Без њега тешко да бих макла. Добро је
за мене да се крећем. То ми је и доктор рекао. Мада, и ти доктори, кажу ти
нешто тек тако, колико да те откаче. Толико бих знала и без њега.
...
Из приче На стази (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Одлазак лекару не спада у омиљене разоноде Миломира Мајсторовића. Напротив, мрске су му потиштене чекаонице. Ни бели мантили му нису посебно драги. Нити му је професионална брига одвише мила.
Не би ни ђавола да вуче за реп. Мислиш ли на бољку,
призваћеш је, убеђен је. Загосподари ли твојим умом, загосподариће и телом. Што
се више лечиш, то си болеснији. Што више болести посвећујеш пажње, то ће се
бешње размахати. Храни се пажњом, прија јој.
...
Из приче Посета (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Питају ме: „Шта има?“
Или: „Ш’а има?“
Тешко им т, па га се отарасе. Истресу га, као мрвице с прозора.
А ако неког томахавк туп по тинтари? Па тестамент, туга, трагедија, траума?
Са т или без, питање ме баца у неприлку. Не умем да исповрнем одговор. Понајмање да га испалим, онако, као из топа. Не лежи ми на врх језика па да га само пљуцнем. Ја прво морам да се присетим. Па да потанко опишем.
Нико да сачека мој одговор, свет је постао много нестрпљив. Док ја обавим припремне радње, они заждили. Нигде их нема.
...
Из приче Шта има (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Била је то горчина.
Пре горчине је био бес.
Неверица је претходила бесу. Мора да је нека грешка, помислио је. Није била грешка.
Била је то просторија голих зидова и празних столова. Без полица, без рачунара, без телефона, без икаквих папира. Са мусавим прозорчетом. И свевидећим оком, смештенем у углу, испод плафона.
Задесило га је тог лета. Да ли би се извукао да је била зима? Зими си опрезнији, спремнији да се браниш. Лето те разлабави, омлитави, успава. Зими је пажња изоштренија, лето отупљује. Зими си накострешен, нарогушен, сабијен у себе. Лети се разливаш. И онда... Наравно...
Из приче Сплет (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Појавио се, Лелујави. Лелујаво.
Подне је добрано превалило.
Толико могу да кажем. О томе. У овом тренутку. Остатак,
касније. Ако буде прилике. Ако околности допусте. Ако могућности дозволе...
Ако... Увек се нађе некакво ако,
некакво уколико, некакво...
Сувишне, ометајуће речи. Да се одстране из речника.
Хируршким путем. Фикете фрк. Или фркете фик. И готово. Нема више.
Да се то обави. На овај или онај начин. Не правим питање, не
цепидлачим.
Из приче Лелујаво (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Да одмах рашчистимо, никакве змије није било. Змија је убачена касније. На Његов захтев. Требала му је, да оправда свој пораз. Такав је Он, тешко подноси поразе. Тешко је блага реч. Веома блага. Заправо, подивља када нешто није по Његовом. И тада је у стању свашта да почини. Примери су општепознати, да их не наводим.
Није тада било ни новина, ни телевизије да, на насловним странама, у ударним терминима, известе о Рајској афери. Није било узмуваних новинара, да им изнесем своје виђење читаве приче. Можда је тако и боље. Ко зна шта би ми ставили у уста. Можда би њихове лажи биле веће од Његових. А Његове су биле безочне. Змија је међу безазленијим. Каквим ме све погрдама није обасуо, каквим ме све клеветама није прогањао, какве ми све гадости није приписивао. Никада ми није опростио пораз који сам му нанела. Никада га није преболео.
...
Piše: Nadežda Purić Jovanović
Danas, 1. novembra 2020.
Dejan Simonović, Bezglavo, priče o zaglavljenim ljudima, Oksimoron, 2020.
U svojoj novoj zbirci kratkih priča Dejan Simonović nastavlja u duhu satiričnog pisanja, samo što se ovde, izgleda, radi o nekakvom postsatiričnom dobu koje je došlo posle ‘kritičke analize mana jednog društva’.
Humor, crni humor, i ostala sredstva satiričara kao da izostaju (što ne znači da se pojedinim delovima ne možemo i nasmejati, gorko, verovatno), odnosno povučena su u drugi plan, ne ispoljavaju se u samom izrazu. Ta jasnoća doprinosi utisku bizarnosti prikazanog sveta.
Један личи на шестицу, други је пљунута деветка. Парком шпартају у поретку шездесет девет. Никада деведесет шест. Никада раздвојени. Или их бар ја, не наглимо са закључивањем, држимо се проверених података, никада нисам другачије виђао. Може бити да у мом одсуству долази до извесних... Поремећаја, да се тако изразим. Могли би, рецимо, да замене места. Или да се раздвоје на две самосталне јединке. Потоње се, ипак, граничи са незамисливим – слепљени су, смео бих да се у то опкладим. Можда не баш у вечеру, али у пиће да, без икаквог оклевања.
Уопште, свакојаке смицалице су могуће у мом одсуству.
Могуће је и да... Због тога ја... На овом месту... Са пуном одговорношћу... Уз крајње напоре... Свим својим силама.
Ћућоре, онако у ходу. Шестица нешто шане деветки, деветка спусти шестици у уво пар речи. И све тако. Домунђавају се, да одгонетну – шта ли ћу ја на тој клупи. Или им је то већ познато, него траже начина да ме одавде уклоне. Зато што...
Из приче Задатак (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
Пролог
Можда сте га уочили, на Славији, у време најгушћег промета,
када се на посао креће или с посла враћа. То је један сувоњав човек, проређене
кестењасте косе, узнемиреног погледа. Можда сте приметили како застаје и, као у
каквој недоумици, посматра кружни ток. Можда вас је и зауставио, са једним несвакидашњим
питањем. Можда сте промрмљали да журите и наставили својим путем. Можда сте
слегли раменима, помисливши – свакаквих чудака има у овом граду. Можда сте
видели како, усред гунгуле, нешто уноси у бележницу опшивену смеђом кожом. Или
сте прошли крај њега, не обазирући се, као што се пролази поред уличног стуба.
Из приче Измештање (збирка Безглаво)
Дaклe, утрaпили су вaм oбaвeштeњe умeстo нajaвe. Иaкo сa тим oбaвeштeњeм нe знaтe штa дa зaпoчнeтe. Ништa вaм кoнкрeтнo ниje рeчeнo, тaкaв им je oбичaj. Вaш лeт сe oдлaжe, зa кoликo, jeсу ли у питaњу дeсeтинe минутa, сaт или хрпa сaти, билo би тo вeћ прeвишe дa вaм сaoпштe.
Кaснe. Вeћ je дaвнo трeбaлo дa будeтe мeђу oблaцимa, хитajући тaмo кудa стe нaумили дa стигнeтe. Вeћ je мoждa трeбaлo и дa сe нaђeтe нa свoм oдрeдишту, aкo сe нистe прeдaлeкo зaпутили. A oвaмo, никaкo ни у aвиoн дa уђeтe. Бeзoбрaзлук, нeмa збoрa. Штa ћeтe, у њихoвим стe рукaмa. Taкo вaм je тo, прeвoзници су нaши гoспoдaри. Откад се стално смуцамо, живимo пo њихoвoм вoзнoм рeду. Знajу дa бeз њих нe мoжeмo. Хoћeш тaмo, хoћeш oвaмo, нeмa фркe, имa кo дa тe прeбaци. Aли тo прeбaцивaњe имa свojу цeну. Mислиш дa си сe oдужиo, плaтивши кaрту? E, нeћeш прoћи тaкo jeфтинo.
