Дејан Симоновић
Безглаво, приче о заглављеним људима
збирка прича
Наручите овде
Реч производ га је
најпре збуњивала. Шта то, ког ђавола, банка производи? Љуљашке за паркове?
Бушилице? Дробилице? Сијалице? Баштенске гарнитуре?
Банка производи средства за задовољење жеља и потреба,
објаснила му је прсата банкарска саветница и погледала га равно у очи, погледом
од кога те стресе струја.
Пробао је банкарске производе, један по један. Програм Једним ударцем је много обећавао. Била је то веома лепа реклама, са куглом која у бришућем лету руши све кегле, Никола би се радо придружио превејанцима који смишљају те рекламне мајсторије, али не зна коме да се обрати. Бацио је куглу али, ипак, није почистио дугове. Што је више кегли рушио, то их се више изнова дизало. Пробао је и продужи-одужи, препоручивали су га помоћу метра на расклапање, није пропустио ни лакше се дише, ни сам не може да се сети чему све није прибегао. Са сваким новим производом, са сваким новим програмом, дуг је бивао све већи, рате све захтевније. Био је све даљи, све недостижнији дан у коме ће се пробудити незадужен.
Дејан Симоновић
Безглаво: приче о заглављеним људима
О књизи и поводом књиге
Петак, 18. јун у пет и пет по подне
Врх Звездарске шуме, излетиште код Опсерваторије, на 264 метара надморске висине
Чуjeм ли тo шум кoрaкa? Врзмa ли сe нeкo пo кући?
Кo? Кaкo je ушao? С кaквим нaмeрaмa?
Дa устaнeм, дa прoвeрим?
Како? Удoви су ми oдузeти. Нeштo мe je прикoвaлo уз крeвeт.
Mисao ми je, нaпрoтив, нeoбичнo бистрa и пoкрeтнa. Кao дa сe издвojилa из тoг сaпeтoг тeлa и пoсмaтрa гa сa стрaнe.
Дa ли je тo стрaх?
Било је то веома бледо сунце, најблеђе које се уопште да замислити. Округло и искрзаних ивица. Прибијено чиодом на пакпапир неба. Гологлаво. И због нечега скрушено.
Пакпапир је био подеран, местимично.
– Гњидо! – добацила је Љубица.
Није одговорио.
– Гаде! – викнула је.
Била је свежа у тој лакој хаљини са плавим туфнама. Једнога дана ће се убајатити, заударaће на плесан и буђ. Гурнуо ју је низ литицу.
Звао се Дарко.
– Дарко, дедер, отиђи у продавницу – говорила је мајка.
Мрзео је да иде у продавницу. Продавачица је била обла и мека као крофна. Ширила је око себе оштар и киселкаст задах.
Био је то прикан сметен, пометен, заплетен. Један од оних за које кажу – не зна тај где му је дупе, где му је глава. Чиме хоће да нам ставе до знања да они, као, знају где су им поменути телесни делови. И да, уопште, знају где је шта и шта је шта. Тврдња којој недостају докази.
Наш прикан се слабо сналазио у овом жуљевитом животу. Није умео да са људима и околностима изађе на крај. Ни ствари га нису слушале како доликује, а апарати су умели да га доведу до руба растројства. Изговарао је погрешне речи или ћутао када је требало, не говорити него викати да би те уопште чули. Чинио је погрешне ствари или, најчешће, није чинио ништа онда када се морало деловати. Ишао је кроз живот на две леве ноге. Ишао? Тешко да је то било ходање. Више тетурање. Или...
Petak,
12. februar 2021, 16:00, Radio Beograd 2, autor: Sonja Milovanović
Audio
zapis: https://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2021/02/11/41318578/gut.mp3
Na drugačiji način i junaci priča Dejana Simonovića pokušavaju da neđu svoj put. Oni su najčešće na društvenoj margini ili su neprihvaćeni i neprimetni pojedinci, odakle bolje uočavaju nepravednosti i nastranosti sistema, ali pitanje je da li im se uvek i suprotstavljaju. Koliko (ne)pristajanje utvrđuje nametnuta pravila, ima li pojedinac izbor koji će doneti neku promenu, da li neko čuje neprilagođene ‒ neka su od pitanja koje knjiga priča „Bezglavo" postavlja, a o čemu nam u emisiji govori njen autor Dejan Simonović.
Једном ће то рећи. Ма шта – једном, чему одлагање, учиниће то колико сутра. Овако се више не може, превршило је сваку меру.
Ма шта – рећи – урликнуће, да се све затресе.
Доста!
Био је то четвртак. Четвртак је био далеко бољи од понедељка. Уливао се у петак. Петак се претапао у суботу. Понедељак је био дан за прескакање. Четвртком чекаш. Да се протнеш кроз петак.
Био му је то последњи час. Наставни дан је, дакле, скоро претурио преко главе. Још мало па ће упловити у поподне, затим утонути у вече.
Први час је био најгори. Не само четвртком, уопште. Било је то као када на плажи, врео од сунца, загазиш у воду, кожа се најежи, хладноћа реже, сецка од чланака ка грудима. Све док се не бућнеш, не размахнеш рукама и ногама. У школи је то била опорост, запиње у грлу, некаква грудва, растварала се, смањивала како су часови одмицали.
...
С оне стране прозора промичу прилике. Све саме протуве, све сами пробисвети.
С ове стране прозора сам ја. Са мном је Видосава Влајић. Од оца Крсте и мајке Кристине. Отац Крста је крпио котлове. Мајка Кристина је крпила оца Крсту. У погодним приликама, Видосава упражњава певање.
Видосава се буди на парче. Од кревета до купатила, од туша до кафе, од степеништа до аутобуске станице, све је буднија и буднија. У сан пада нагло, као камен. Када се врати с посла, плаче. За изгубљеним сатима.
Назвао је у пет до пет. Миланко, мој другар. Добро, можда и није било баш пет до пет. Можда је било шест или четири. Ни седам до пет није искључено. Али десет до пет, то, тврдо стојим, сигурно није било. Углавном, да не ситничаримо. Који минут горе-доле, не прави неку разлику. Ајде, да је сат, па још којекако. Да је, рецимо, било пет до шест, а не пет до пет, па да ми се и стави неки приговор. Овако... Чисто цепидлачење. Тражење длаке у јајету. Мада, ни у том случају... Шта је сат, ако ћемо право. Пролети док трепнеш. Иако, с друге стране, и минут уме да буде дугачак. Уме да се отегне као гладна година. Никад му краја. Нарочито када се заглави између пет и пет до пет. Па никако да макне. Никако да ти отвори пут до улице – слободице.
Све је то, дакле, растегљиво. То с временом. Може да буде овако, може да буде онако. Како се узме.
TV Svetlo, povodom zbirke Bezglavo, priče o zaglavljenim ljudima sa Dejanom Simonovićem razgovarao Branko Dragaš, januar 2021.
Breht:
Ta ni za dukat ne bih ja
Glavu odseći dao,
Jer skakao bih s trupom tek,
A ko sam, ne bih znao.
Svi bi se drali, prsnuv u smeh:
Gle ovog, eh. Gle ovog, eh!
Preveo Slobodan
Glumac
Одрадио сам своје за тај дан. Заправо, понадао сам се да јесам. Испоставило се да није било тако. И шта сад вреди да помињем благо пролећно поподне које је позивало да загњурим у њега? Ништа. Мојим животом управљају други. Роб сам кога држе на кратком ланцу. Могу да ме цимну у сваком тренутку. Проклети били.
Био сам на тераси. Када је леп дан, волим после ручка да седнем на терасу. Не радим ништа посебно. Бленем у растресите, паперјасте облачиће, ту и тамо висе по небу. Слушам звуке улице. И осећам како у мени нараста нека безразложна милина.
Тргао ме је мобилни, проклет био. Хиљаду пута сам се заклео да не одговарам на позиве с посла. И, разуме се, прекршио сам заклетву онолилко пута колико сам је дао. То је јаче од мене. Када ме траже, морам да се одазовем. Не умем другачије.
system32/gzh.dll is missing
Тако рачунар мени.
А, је ли? питам ја њега. Строго да строже не може бити.
Он опет: system32/gzh.dll is missing.
Ха, missing, и то ми је неки изговор. Свашта је у животу missing,
па ником ништа. Гура се даље. Нећемо ваљда да се пекмезимо због сваке ситнице,
подучавам га, као власник, корисник и старатељ.
Рачунар ништа. Ни да мрдне. Узјогунио се, тера инат.
...
Могло је да се заврши другачије. Могло је и да започне другачије.
Није морало ни да почне.
Почело је, ипак. А шта почне, мора и да се заврши. На неки начин.
Сада сам овде, у завршници. Ако је ово завршница. Можда је средишњица. Можда тек отварање.
То овде је мотелска соба. Мотел је на Ибарској магистрали. Зове се Романса. Претпостављам да је то због љубавних парова који свраћају да удовоље својој страсти. Да из породичне или пословне рутине утекну у љубавничку. Глуп назив, у сваком случају. Није ни битно. Мотел мора некако да се зове.