Ovladati Mrežom

Nikada nije bilo jednostavnije sprovesti preraspodelu planetarnih razmera.
Nisu potrebne pobune. Nisu neophodni naoružani odredi. Ni mase na ulicama. Nisu nužne ni puške, ni bombe, ni topovi, ni tenkovi. Ni demonstracije, ni barikade. Nema sakaćenja, nema gomile leševa, ne lipti krv potocima.

Ne radi se o tome da se stvarnost pocepa već da se stvarnost promeni, podučavala me je Agrafena. Nije rđava stvarnost po sebi. Rđav je način na koji je uređena. Novac nije stvarnost. Novac je puka proizvoljnost. Nekima je dat u izobilju, drugima uskraćen. Jednima omogućava da zadovolje sve svoje prohteve, druge ostavlja bez najosnovnijeg. Jednima daje moć, drugima vezuje i ruke i noge.
Nema opravdanja da bude tako.

Sve se zna, ali se ništa ne razume

 „Hoćemo li nestati i nas dvoje?“ upitala se naglas Nevenka.

„To je izvesno“, oglasio se Skakač.

„U čemu je tajna?“ upitao sam.

„Tajna je da nema tajni“, odgovorio je Skakač.

 „Ali...“

„Sve se zna, ali se ništa ne razume. Nema se šta otkriti jer ništa nije sakriveno“, odsekao je Skakač.

„U tom slučaju...“ započeo sam.

„Iščeznuti? Pa šta? Ima i to svojih čari“, izustila je Nevenka, čežnjivo.

Uzbudljivi dani naukovanja

 „I... šta sad?“ moje je bilo da, kao početnik, pitam. Eh, drhtavi, uzbudljivi dani naukovanja, koliko je slasti u njima.

 „Podižemo se. Pa spuštamo. Lebdimo u mestu, kao okačeni o nebeski svod. Ponovo se podignemo. Odemo levo, skrenemo desno. Vrludamo. Danas smo u jednom, sutra u drugom delu grada.“

Bilo je to posle raskrsnice a pre Ekipe. Imao sam majstora da me, kao šegrta, podučava.

„Razumem“, kazao sam iako mi zapravo ništa nije bilo jasno. Nisam hteo da ispadnem duduk.

Majstor mi je bio nadređen. I u ovom životu sam imao nadređenog, kao i u prethodnom. Može li se uteći podređenosti, izbeći nadređenost? Može li, Agrafena? Ili će uvek jedni biti gore, drugi dole?

Štivo za letnju i ostale sezone

Da prste poližeš uz punjene paprike, tikvice, plavi patlidžan i ostale đakonije.

Biciklom

 Zajahao sam bicikl. Svuda sam išao biciklom. Svog automobila sam se rešio, bio je robija. 

Nagazio sam pedale i stigao tamo kuda sam krenuo iako nije moralo biti tako. Mogao sam, recimo, da se izgubim negde usput. Ili da promenim odredište. Mogao sam da se vinem u nebeske visine. Ili spustim u podzemlje. Ili zaspim. Ili izgubim pamćenje.

Mogao sam da iščeznem. Zašto ne bih? Imam valjda i ja pravo da iščeznem, ne samo taj Spiridon Antić. A kada iščezneš onda je čitav svet tvoj. Ili nije?

Iz romana Sotona u soliteru

Borba na život i smrt

 „Delujem vam previše hladnokrvno za nekog ko je nedavno počinio zločin? To ništa ne znači. Možda sam po prirodi hladnokrvna osoba. Možda sam se naučila hladnokrvnosti. U mom poslu shvatite da ubistvo nije ništa posebno. U organizmu se svakodnevno, iz sekunda u sekund, događa bezbroj ubistava. Bije se neprekidna borba na život i smrt. Bez toga ne bismo preživeli. Ili ubijete virus ili virus ubije vas. Šta ako je i Spiridon bio virus koji je trebalo ukloniti? Da sam na vašem mestu, ja bih na sebe, u interesu istrage, obratila najozbiljniju pažnju. Ali nisam. Kao što ni vi niste na mom. Ljudi su po pravilu na pogrešnim mestima.“

Iz romana Sotona u soliteru

Nagrade i zagrade

 

Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.

Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom potrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.

Slava je smrt

Snežana Čabarkapić me je u deset do deset obavestila da je stigla Magda Šišić. „Uvedite je tačno u deset.“

Ne, neću Magdi dati deset minuta početne prednosti. Znam tu igru – ko određuje vreme, određuje tok. Naučio sam ja mnoge igre, ne bih opstao u ovom poslu da nisam.

„Nisam sigurna da ću moći da je obuzdam. Prilično je nestrpljiva. I nasrtljiva.“

„Uzdam se u vas. Siguran sam da ste obuzdavali i veće zverke.“

Nasmejala se. Pohvala joj je godila. Nije bila prazno laskanje. Ako može da izađe na kraj s Burićem, može i sa članicom žirija.

Stigao je i deseti čas. Našli smo se oči u oči, Magda i ja, u prisustvu dremljivih dobitnika. Zelenokosa Magda je imala vrebajući pogled, trouglasto lice i borbeno držanje.

Velika inspektorska reforma

Kada bi me saslušavali, kazao bih da se zovem Novica Kazimirović, vlasnik istražiteljske agencije Skakač. Pre velike inspektorske reforme godinama zaposlen u policiji. Dodao bih da mi odlazak iz policije nije previše teško pao. Osobenjak sam. Nerado sarađujem, teško podnosim uplitanja, pravila, naloge, ograničenja. Najviše mi odgovara da svoj posao teram na sopstveni način i za vlastiti groš. I dalje radim za policiju iako više nisam u njoj. Šta bih drugo? Nemam drugog zanata kojim bih zarađivao za život.

Velika inspektorska reforma

Kada bi me saslušavali, kazao bih da se zovem Novica Kazimirović, vlasnik istražiteljske agencije Skakač. Pre velike inspektorske reforme godinama zaposlen u policiji. Dodao bih da mi odlazak iz policije nije previše teško pao. Osobenjak sam. Nerado sarađujem, teško podnosim uplitanja, pravila, naloge, ograničenja. Najviše mi odgovara da svoj posao teram na sopstveni način i za vlastiti groš. I dalje radim za policiju iako više nisam u njoj. Šta bih drugo? Nemam drugog zanata kojim bih zarađivao za život.

Istina, mogao sam da se prekvalifikujem. Recimo, u kelnera, ili bankara, ili stolara. Mogao sam da odem i u zubare. Plašili bi me se više nego kada sam bio u policiji. Mogao sam da postanem šta god mi padne na um. Bezbroj je raznoraznih kurseva. Otvaraju velike mogućnosti uz mala ulaganja. Bar tako kažu. Kažu i da su davno prohujala ona učmala vremena kada se jedno zanimanje sticalo za čitav život. I da se tržište rada menja iz časa u čas. Svako je dužan da se prilagođava njegovim zahtevima. Inače mu opstanka nema. Na delu je, od kolevke pa do groba, SOS: Sveobuhvatni Oblikovni Sistem.

Read more

Nedeljnik Mlin

Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom nepotrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.

Nagrada Zlatna ribica

 „Jesam li ti rekla da se prijaviš!“ radovala se Natalija Netrepko. Umela je da se raduje. Ja, međutim…

Nadopunjavala me je. Sa njom sam bio više od sebe. Bez nje manje nego što bih mogao biti.

Obaveštenje o nagradi je pristiglo poštom u metalno sanduče u prizemlju. Bilo je navedeno gde i kada da se javim.

Plaše me obaveštenja. Plaše me pozivi.

„Šta da poželim?“ upitao sam, srećni dobitnik u nagradnoj igri Zlatna ribica.

Nagrade i zagrade

Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.

Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom potrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.

U Zamku znanja

Ekselens je bio nalik kakvom srednjovekovnom zamku. Opasivao ga je šanac s vodom i pokretnim mostom. Zamak znanja, pisalo je na ulazu.

Zveknuo sam alkom o drvena vrata na kojima je, krupnim kitnjastim slovima, bilo ispisano ime Spiridona Antića i, sitnijim, jednostavnijim, ime njegovog pomoćnika Slaviše Garića.

Ušao sam ne sačekavši odgovor. Vrata su bila masivna, trebalo je napora da se pokrenu. Prostorija je bila ovalna, pećinski neravnih kamenih zidova.

Pročitajte više...

Traži se soliter – video

 

O romanu Sotona u soliteru razgovarali: Laura Barna, Danica Vukićević i autor. 

Kuća kralja Petra I Četvrtak, 14. decembar 2023.

Тражи ce солитер

Градска општина Савски венац 

Кућа краља Петра I 

УГ „Организација"

позивају Bac на књижевно вече

Тражи ce солитер

y склопу 

Пројекта ИСИДОРА НАС СЛУША

Учествују:

ДЕЈАН СИМОНОВИЋ, писац ДАНИЦА ВУКИЋЕВИЋ, књижевница и уредница

ЛАУРА БАРНА, ауторка пројекта

□

четвртак, 14. децембар 2023. године

y 19 часова Кућа краља Петра I, Сењак

Васе Пелагића 40

Kako pocepati stvarnost

Odglavinjao sam u pepeljasto, nakiselo predvečerje. Smucao sam se sporednim, vijugavim uličicama, ono najbolje je uvek zavučeno.
U prethodnom životu sam se tek prebacivao s mesta na mesto. Proždirao prostor koji nisam mogao da poništim. Prostor je sada poprimio zapanjujuću gustinu, ali me nije ni pritiskao, ni stešnjavao.
Našao sam se u uličici gotovo istovetnih dvospratnih dvorišnih kuća. Ni sirotinjskih, ni raskošnih. Žive li u njima istovetni dvorišno-dvospratni ljudi?
Pažnju mi je privukla tabla na jednoj kapiji. Svetlucala je zelenkastom svetlošću. Šta bi to moglo biti? Priđoh da pogledam.
Najavljivala je predavanje, naslovljeno sa: Kako pocepati stvarnost?
Bilo je navedeno i ime predavača. Pažnja mi je kliznula preko tog imena, nije mi ništa značilo.
Slabo sam pamtio imena. Bila su nevažna, prilepljena tuđom namerom, ne izabrana voljom onih na koje se odnose. Pod tim i tim imenom, kaže se. I to je zaista pod. Ime se nosi, kao i svaki drugi teret.
Pocepati stvarnost? Šta li mu je pa to? Mogao bih da svratim kada me je put već naneo. Baš da vidim šta ću čuti. Nisam u ljubavi sa stvarnošću. Olabavio bih njen stisak kada već ne mogu da je satrem.
Stigao sam u pravi čas, tik pred naznačeni početak.
Pritisnuo sam zvono na ulazu. Na kapiji je bljesnuo ljubičasti natpis: Kroči, ne oklevaj!

Pročitajte više...

Odlomak iz romana

Dejan Simonović

Sotona u soliteru

Otac i ćerka

Očev pogled je bio zažagren. Goreo je od nestrpljenja. Volim kada je takav.

„Dakle, tako? Dakle, tako? To je to?“

Privukao je Melanijin roman. Zatim Strahinjin. Stavio ih je jedan preko drugog. Pa prekrio šakom kao da bi da ih sačuva od nekog ko bi pokušao da mu ih oduzme. Pa ponovo razdvojio.

Zagledao se u naslovne strane. Na naslovnoj strani Melanijog romana bio je sveštenik bez lica, u mantiji, sa bičem u ruci. Na naslovnoj strani Vaskrsenja Lazarevog bile su muške šake, sklopljene u molitvi.

Otvorio je, na preskok, nekoliko strana i jedne i druge knjige. Pokreti su mu još uvek bili sigurni.

„Ti si ovo čitala?“

Klimnula sam.

„I, šta kažeš, ima li tu nekakvog traga?“

Traga? Možda i ima. Za sobom ostavljaš tragove, to je neizbežno. Kuda vode? Šta otkrivaju? I ja sam ostavljala tragove iako mi to nije bilo drago. Na sreću, nisu nikog zanimali.

U balonu

Zašto balon plovi nad gradom?

Kakvu poruku nosi?
Ko upravlja balonom?
O zanosu, vijuganju, marširanju.
O dverima zanata.

Privlače me dugmad koje Kuzma pritiska, mame poluge koje pokreće. Rado bih da se i sam pozabavim tom dugmadi, tim polugama.

Moja želja nije nasrtljiva, ali prožima kabinu.

„Pa dobro“, kazao je Kuzma. „Pa dobro.“

Već nekoliko dana je neuobičajeno, gotovo narogušeno ćutljiv. Izostala su predavanja. Zar je kazao sve što je imao da kaže?

„Nema žurbe. Doći će i tvoj red. Danas upravljam ja, sutra upravljaš ti. Prekosutra upravlja ko zna ko. Čemu nestrpljenje?“

Oglasio se Kuzmin mobilni. Okončavši razgovor, zadovoljno je utonuo u sebe. Pa izronio, preobražen.

Žacnula me je zavist.

Read more

Sertifikovana isterivačica Semiramida

Ko je i kako postupa sertifikovana isterivačica Semiramida?

Čitajte o tome u romanu rapsodiji Sotona u soliteru.

Semiramidin sajt se ne hvališe i ne zastrašuje. Ukazuje na simptome zaposednutosti, na vrste demona i demončića i njihove osobenosti. Tu je i pregled osnovnih isterivačkih postupaka. Sve u svemu, ne deluje prevarantski. Bar ne na prvi pogled. Hoće li izdržati drugi, treći?

Zasad ne budi sumnju. Ha, ne budi, kao da je sumnja nekakva uspavana lepotica. Možda i jeste.

Prolazim kroz biografiju isterivačice. Upadljivo je odsustvo Semiramidine fotografije. Odobravam to odsustvo – slikom se ubedljivije laže nego rečima.

Semiramida je završila demonološke studije na Visokoj školi za pravoslavnu demonologiju u Krasnojarsku. Prošla je obuku isterivanja demona kojom je rukovodio otac Arhibaščev, vodeći demonolog Rusije i jedan od najistaknutijih demonologa pravoslavnog i čitavog hrišćanskog sveta. Po završenoj obuci, stekla je sertifikat isterivačice prvog reda koji joj daje pravo da samostalno obavlja sve obrede isterivanja.

Pozivam navedeni broj.

Više na: http://www.razvigor.rs/sertifikovana-isterivacica-semiramida/