Један личи на шестицу, други је пљунута деветка. Парком шпартају у поретку шездесет девет. Никада деведесет шест. Никада раздвојени. Или их бар ја, не наглимо са закључивањем, држимо се проверених података, никада нисам другачије виђао. Може бити да у мом одсуству долази до извесних... Поремећаја, да се тако изразим. Могли би, рецимо, да замене места. Или да се раздвоје на две самосталне јединке. Потоње се, ипак, граничи са незамисливим – слепљени су, смео бих да се у то опкладим. Можда не баш у вечеру, али у пиће да, без икаквог оклевања.
Уопште, свакојаке смицалице су могуће у мом одсуству.
Могуће је и да... Због тога ја... На овом месту... Са пуном одговорношћу... Уз крајње напоре... Свим својим силама.
Ћућоре, онако у ходу. Шестица нешто шане деветки, деветка спусти шестици у уво пар речи. И све тако. Домунђавају се, да одгонетну – шта ли ћу ја на тој клупи. Или им је то већ познато, него траже начина да ме одавде уклоне. Зато што...
Из приче Задатак (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
