Uhođenje

Nerado se zadržavao pored prozora.

U kafanama se držao stolova u dnu, dalje od ulaza, da se ne izlaže pogledima, nije nikakav eksponat. Klonio se kafana ali se događalo, kao za bračnog života, da u njih bude uterivan. Bivša ga je bičem gonila u izlaske, ima valjda i ona pravo da se provede. Dobijala ospice zbog stolova po uglovima. Htela je da gleda svet kako prolazi, ne da se zabije u nekakav tamo ćošak, kao da se zbog nečeg krije.

Nije zastajao uz kućne prozore, da baci pogled na ulicu. Bilo bi to kao da nekog uhodi, a uhođenje je mrzeo više od svega. Dobro, možda ne baš svega. Našlo bi se tu još ponešto osim uhođenja, da se nadmeće za mesto najomrznutije stvari u Kostinom životu. Recimo, zanovetanje i masiranje. Ili deljenje saveta. Zbog zanovetanja, masiranja, saveta je i strugnuo od bivše.

Kraj prozora se osećao previše vidljivim. Nadohvat svakom pogledu. I dobronamernom i zlonamernom. I nehajnom i probadajućem. Zlonamernih pogleda je bilo više od dobronamernih. Zapravo, jedino je njih i bilo. Obrate na tebe pažnju samo kada hoće da ti nanesu neko zlo. Inače te ne primećuju. Kao da te nema. Što i nije tako loše. Nije uputno biti previše vidljiv, donosi to samo nevolje. Koliko je samo puta izvukao grdnju zato što bi ocu zapao za oko baš onda kada je ovaj bio u najnezgodnijem raspoloženju, kada je samo tražio na kome da se istrese. Koliko puta je u školi bio kažnjen zato što se za nešto morao naći krivac, a na Kosti se prvom zaustavio optužujući pogled. Koliko puta je u vojsci bio riban zato što je baš njega opazila neka nadrndana budala sa čvarcima na ramenima. Tih sa čvarcima je bilo poprilično. Ponekad mu se činilo da se na njega svalila čitava čvarkovita planina. A na poslu, zar je na poslu bilo bolje?

Pročitajte