Одрадио сам своје за тај дан. Заправо, понадао сам се да јесам. Испоставило се да није било тако. И шта сад вреди да помињем благо пролећно поподне које је позивало да загњурим у њега? Ништа. Мојим животом управљају други. Роб сам кога држе на кратком ланцу. Могу да ме цимну у сваком тренутку. Проклети били.
Био сам на тераси. Када је леп дан, волим после ручка да седнем на терасу. Не радим ништа посебно. Бленем у растресите, паперјасте облачиће, ту и тамо висе по небу. Слушам звуке улице. И осећам како у мени нараста нека безразложна милина.
Тргао ме је мобилни, проклет био. Хиљаду пута сам се заклео да не одговарам на позиве с посла. И, разуме се, прекршио сам заклетву онолилко пута колико сам је дао. То је јаче од мене. Када ме траже, морам да се одазовем. Не умем другачије.
