Zaklon - dvadeseto poglavlje

Otkud on da zna gde je njena fascikla? Kao da nema pametnijeg posla nego da vodi računa o njenim fasciklama. Jedna plava fascikla. Plava kao nebo, učinilo joj se da je boja od velike važnosti, kao da je nebo plavu fasciklu teže zaturiti ili izgubiti, a lakše naći od neke druge. Bila je na njenom stoliću, tamo ju je ostavila, tamo uvek ostavlja stvari koje će joj zatrebati, da joj se nađu pri ruci. I taj stolić joj je sada veoma važan.
Nema Sutlijaš pojma o čemu Vlatka govori. I kakav je to način napasti čoveka zbog neke tamo fascikle. Kao da je to ne znam šta, fascikla kao fascikla. Što je zbog toga nadigla toliku dreku? Da nije u njoj nešto sa njenih predavanje? Nešto onako visokoumno. Ne, nikako nije mogao da svari njena predavanja, ali ni da je spreči da na njih odlazi.
Da li zaista nije imao ništa sa nestankom fascikle ili se samo pravio blesav, kako bi je dražio? Ličilo bi na njega da negde skloni ili da baci njenu fasciklu, ako je pomislio da se u njoj nalazi neko „uobraženo bulažnjenje“. Pa i da kradom pregleda papire kako bi u njima našao nešto za izrugivanje, pred njom, pred decom, pred grupom za podršku. Pred sinovima prvenstveno, da umanji ili uništi njen autoritet. Nije, međutim, imala nikakvih dokaza da ga optuži i zbog toga je bila još ljuća. Nije imala čvrsto tlo pod nogama. Mrzela je proizvoljna, nezasnovana optuživanja, nagledala ih se svuda, i na poslu, i među rodbinom, i među prijateljima. Mrzela je da udara naslepo. Sa druge strane, nije ovo mogla ni da ostavi, morala je da istera do kraja. Fascikla nije mogla tek tako da ispari, neko ju je negde makao ili je sa njom učinio nešto još gore. Nastavila je da pritiska. Iscediće ona iz ove mase sve što se može.
Pročitajte