Zaklon - dvadeset prvo poglavlje

21.

Iz čiste pakosti, sunce se razlilo po gradu. Zaiskrio je tepih od snega. Nadao se Nenad nekoj nepogodi, vejavici, koja bi zaustavila saobraćaj, nadao se ledu koji bi okovao grad, bio bi to zgodan izgovor. Eto, hteo je da dođe, ali, i pored najbolje volje, nije uspeo da se probije. Nije mu bilo prvi put da ga izgovori iznevere. Izmicali su mu. Ostavljali ga bez odstupnice.
Razgovor se nije mogao izbeći. Bar ne uz koliko toliko prihvatljivo opravdanje. Do opravdanja mu je veoma stalo.
Ne, nikako mu se nije išlo.
Pa dobro, podsticao je sebe, možda i ne ispadne loše. Otvara mi se novi prostor, da se iskažem, da se pokažem, da se dokažem. Da se okušam. Nisam li to priželjkivao? Pre ovoga sa Tutumračicom. Nisam li u domu zdravlja počeo da trunem, da rđam? Onda, hajdemo. Braca bi oberučlke zgrabio priliku. Jeste, taj bi sve zgrabio oberučke. Ali ja nisam kao on. Neću da budem kao on. Ja sam... finije građe. Koji ga đavo nanese da se vrzma okolo. Eno mu Amerike, pa neka tamo sastanči koliko ga je voilja. Više ni okean nije zaštita.
Pročitajte