Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom nepotrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.
Po prodaji, Mlin je promenio delatnost. Bavio se lobiranjem za potrebe domaćeg i stranog poslovnog sveta. Ili, u svima razumljivom prevodu, potkupljivao je one koji dele poslove i novac, ili na podelu mogu da utiču. Vodio ga je, veoma uspešno, svetski čovek a naše gore list – Mihajlo Majkl Burić, jak igrač sa, govorkalo se, veoma razgranatim vezama na svim stranama političkog spektra. Bio je dobar i sa onima koji drmaju danas i sa onima koji će, možda, gospodariti sutra. Održavao je poznanstva i razmenjivao usluge s privrednicima svake fele i svakakvog porekla. Družio se i, po potrebi, radio s kriminalcima od kalibra. Granica između sveta sa ove i one strane zakona nije bila ni tako nedvosmislena, ni tako nepropusna, kao što je naivniji deo građanstva verovao. Na toj granici je Mihajlo Majkl Burić bio vešt vodič i koristan posrednik. Bio je rado viđen i među crkvenim licima najvišeg ranga i među ambasadorima najmoćnijih zemalja. Umeo je da bude šarmantan, prijazan, nenametljiv. Za javnost je bio nevidljiv. Nije bio od onih koji pune novinske stranice i gutaju televizijsko vreme. Držao se načela – što te manje ima, to više značiš. Umeo je, majstorski, da ispreplete sopstvene i tuđe interese. Znao je svačiju cenu, poznavao svačije slabosti, bio upućen u svačiji uticaj. Bio je dobro ukotvljen u bezbednosnim strukturama, bez čega prohodnosti i uspeha nema. Pa čak i više nego dobro ukotvljen, šaputalo se. Imao je firme i poslovna poznanstva u raznim krajevima sveta. Ukratko, bio je čovek vidra, svakom neophodan.
Burić je, velikodušno, kao svoj doprinos nacionalnoj kulturi, prihvatio da održi Mlinovu nagradu i, bez nadoknade, ustupi jednu prostoriju za rad žirija. Štedljiv po prirodi, izbegao je finansijske obaveze – iznos nagrade i honorare žirija će morati da pokrije neko drugi, on para za bacanje nema, poručio je onima kojima treba poručiti. Ne javno, naravno, javnost je smatrao igračkom za zaludne i gubitnike, već za poruke te vrste primerenijim, poverljivim kanalima. I, svakako, na uvijeniji način.
Sam državni vrh je odlučio da sačuva naš najpoznatiji književni brend. Našao se i novac – za Mlinovu nagradu će se izdvajiti deo sredstava prikupljenih zaplenom imovine nezakonitog porekla.
Time zlo stavljamo u službu dobra, istaknuto je, što je suština naše politike.
Uopšte, valja istaći, književni život je u ovoj našoj, stvaralački nastrojenoj zemlji, bio bogat i raznovrstan. Da ne kažemo – silovit. I veoma dobro uređen. Pisalo se na sve strane. Proizvodilo se knjiga i knjiga. Država je podsticala ovaj bezazlen hobi. Bolje da piskaraju nego da arlauču po ulicama, smatralo se. Ili pribegnu još grđim nepodopštinama. Štrajkovima, pobunama i sličnim gnusobama.
Iz romana Sotona u soliteru
