„I... šta sad?“
moje je bilo da, kao početnik, pitam. Eh, drhtavi, uzbudljivi dani naukovanja, koliko
je slasti u njima.
„Podižemo se. Pa spuštamo. Lebdimo u mestu, kao okačeni o nebeski svod. Ponovo se podignemo. Odemo levo, skrenemo desno. Vrludamo. Danas smo u jednom, sutra u drugom delu grada.“
Bilo je to
posle raskrsnice a pre Ekipe. Imao sam majstora da me, kao šegrta, podučava.
„Razumem“,
kazao sam iako mi zapravo ništa nije bilo jasno. Nisam hteo da ispadnem duduk.
Majstor mi je bio nadređen. I u ovom životu sam imao nadređenog, kao i u prethodnom. Može li se uteći podređenosti, izbeći nadređenost? Može li, Agrafena? Ili će uvek jedni biti gore, drugi dole?
Potreba da se dokažem bila je neodoljiva. Da li
je bila ostatak prethodnog života? Ili neuklonjivi deo mene samog?
„Kažeš da
razumeš iako nije tako. Nema razloga da se pretvaraš, niko ne razume iz prve. Razumevanju
treba vremena da sazri.“
I meni je
trebalo vremena. Ne samo da bih razumeo šta sa tim balonom u tom balonu činimo.
Trebalo mi je vremena za sve. Trebao mi je svaki sat, svaki minut, svaki
sekund, svaka desetinka, svaka stotinka mog života.
„Naš posao je
da nas primete. Da bi nas primetili, neophodno je da se krećemo. Mirovanje umrtvljuje
pažnju. Ako smo predugo na istom mestu, utapamo se u uobičajeni prizor i više nas
ne vide. Ako nas ne vide, nismo obavili svoj zadatak. Ako ne obavimo svoj
zadatak, onda...“
Nije morao da
dovrši rečenicu. Zna se šta sledi ako posao ne obaviš na zadovoljstvo nalogodavca.
„Iz istog
razloga menjamo boje“, majstor je pokazao na deo komandne table s raznobojnim
dugmićima.
„Menjamo
oblike“, uperio je kažiprst na dugmad s krugom, loptom, kvadratom, trouglom,
pravougaonikom.
„Dražimo im i
držimo pažnju. Pažnja očas zadrema. Moramo stalno da je bockamo, štipkamo,
golicamo. Pa i ošajdarimo po potrebi. Zašto nam je potrebna ta pažnja? Zašto ne
možemo da je se lišimo?“
Zašto...
zašto... zašto... Natalija bi do odgovora stigla očaravajuće lakim korakom.
„Ako pažnja
izostane, nećemo uspeti da im prenesemo poruku. Sve menjamo. Visinu, položaj,
oblik, boju, ali poruka ostaje ista. Ta poruka je cilj našeg posla. Moramo da
je utisnemo u njih. Dublje od svesti.“
Vinuti se nebu pod oblake. A šta kada nema oblaka? Gde da se vineš?
„Radimo za
ljude koji prodaju poruke. Koliko vidim, biznis im odlično ide.“
Tako majstor.
Zvao se Kuzma Kuzmanović. Nosio je jaknu s okovratnikom i starinske pilotske naočare
koje su mu gutale polovinu lica. Uživao je u svom predavanju. Maltene preo.
Eto šta ti je
život. Eto šta su ti obrti sudbine. Ne tako davno, balon s porukom je lebdeo
nad šoferšajbnom mog automobila. Onog maglovitog, sipljivog jutra kada me je, kao
da sam taksi, pokretom ruke zaustavila žena s punđom.
Sada sam u tom
balonu. Posao mi je da pomažem Kuzmi. Zapravo, da mu pravim društvo. Kuzma se
sasvim lepo snalazio sam. Još uvek mi nije poveren neki određen zadatak. Možda
će se i to desiti kada uđem u štos. Što pre, to bolje da se ne bih osećao
suvišnim. Suvišnost me je tištala otkad
znam za sebe.
Iz romana Sotona u soliteru
