Nisu potrebne pobune. Nisu neophodni naoružani odredi. Ni mase na ulicama. Nisu nužne ni puške, ni bombe, ni topovi, ni tenkovi. Ni demonstracije, ni barikade. Nema sakaćenja, nema gomile leševa, ne lipti krv potocima.
Nema opravdanja da bude tako.
Nikada nije bilo jednostavnije sprovesti preraspodelu planetarnih razmera.
Nisu potrebne pobune. Nisu neophodni naoružani odredi. Ni mase na ulicama. Nisu nužne ni puške, ni bombe, ni topovi, ni tenkovi. Ni demonstracije, ni barikade. Nema sakaćenja, nema gomile leševa, ne lipti krv potocima.
Dovoljno je izbrisati sve bankarske račune, sve deonice, svaki posed.
Zatim upisati svima podjednako.
U revolucionarnom zanosu, Agrafena se zajapurila. Bila je neodoljiva tako zajapurena, sa šiškama na čelu. Ne, neću se zaljubiti.
Na Mreži je objavila manifest koji je počinjao rečima:
Dospevši do sveopšte povezanosti, čovečanstvo je sazrelo za suštinsku promenu koja će preobraziti odnose među ljudima. Umreženi smo. Ta umreženost je naša revolucionarna prilika. Sazreli su uslovi da se operacijom na Mreži ukine materijalna nejednakost a sa njom i svaki oblik neravnopravnosti. Potkopamo li joj temelje, srušiće se zgrada ugnjetavanja i iskorištavanja.
Ubedljiva je Agrafena, ali sam ja staro sumnjalo.
Da li je zaista tako? pitam se. Dok zamišljaš, sve klizi. Kada zamisli probaš da pretočiš u delo, preobraze se, ne možeš da ih prepoznaš. Ako se ne rasplinu pre nego što stignu do dela, kao što najčešće biva.
Curikni, devojko, kud si navrla. Koliko hiljada, miliona, milijardi zapisa bi morala da izmeniš? Gde su? Na koliko mesta? Hoćeš li do svakog stići? Hoćeš li svuda ući? Svaka brava ište zaseban kalauz. Ima i vrata sa stotinu katanaca. Ima i prividnih prolaza koji ne vode nikud.
Nije dovoljno obiti jednu bravu. Ima tu brava i brava, ne mogu se prebrojati. Možeš da provališ tu, možeš da se ušunjaš tamo. Ima onih koji su probali, ima onih koji su uspeli, ponegde, ponekad, da ponešto štrpnu, ništa više od toga. A i to treba umeti. Nije to zanat za početnike i šeprtlje. Niti je svaka brava za svakog provalnika.
Ima i na Mreži protivprovalnih alarma. Sve ti zazveči u glavi kada zarlauču. Zatim dođu po tebe i pokupe te.
Ima tu i policijskih špiclova. Ćaskaju s tobom, prenemažu se sve u šesnaest, samo što se ne rastope od miline. Misliš – sa tobom su, uz tebe su, a zapravo gledaju da te namame u klopku. Ima tu svačeg, lepotice moja.
Naizgled, sve je nadohvat ruke. Samo naizgled. Ne drži se celokupno blago ovog sveta u jednoj pećini. Ima lažnih skrovišta i slepih ulica. Ima lavirinata. Ima provalija. Ima puteva koji se kidaju i staza koje vode u šipražje.
Treba ti čitava armija da pronađeš i osvojiš sve pećine s blagom. Gde ti je ta armija?
Treba ti organizacija. Kako da je stvoriš?
Bolje da ne lažeš sebe. Ni taj rat se ne dobija na prepad. Biješ bitku za bitkom. Neprijatelj ima vremena da postavi odbranu, obezbedi prilaze, ojača bedeme, zatvori pukotine.
Mreža je, devojko, satkana od mnoštva mreža. Uplešćeš se u njih. Nema revolucije na jedan klik.
Zašto bih provaljivala? odgovara pitanjem.
Kako drugačije?
Ima načina.
Šta ću ti ja? Šta će ti bilo ko?
Treba ovladati Mrežom. Treba održavati, podsticati, širiti svest o neophodnosti suštinske promene. Treba povezati ljude, usmeriti ih, podeliti im zadatke. Mnogo toga treba da se uradi pre sudnjeg dana. Trebate mi i za vreme posle brisanja.
Da upisujemo?
Tako je.
Nije herojski.
Ali je korisno. Heroji su beskorisni.
Ti bi da se
poigraš uzimala-davala. Čak i da uspeš, šta ćeš postići? Opet će jedni otimati
drugima, opet će jedni zajahati druge. Nije kvaka ni u kakvom sistemu, kvaka je
u ljudima. A ljudi će ostati takvi kakvi jesu.
Iz romana Sotona u soliteru
