Umesto imena dobitnika, pročitano nam je šturo saopštenje da se dodela nagrade odlaže jer predsednik žirija Spiridon Antić nije mogao da prisustvuje završnom sastanku a bez njega nijedan roman nije imao potrebnu većinu.
Nije nam rečeno zašto Antića nema. Ni šta mu se dogodilo, ni gde je, ni u kakvom stanju. Ni da li očekuju da se uskoro pojavi.
Kao što smo već pisali, mrtva trka se vodila između romana Crkni Melanije Preradović i Vaskrsenja Lazarevog Strahinje Milidragovića. Smatralo se da Melanijin roman ima dva sigurna glasa, one Magde Šišić i Zaharija Krstimirovića, a da Strahinja sa izvesnošću računa na glasove Luke Torkića i Pelikana Purivatrića. Predsednikov glas je trebalo da presudi. Taj glas je izostao.Da podsetimo na pomenute romane o kojima je na ovim stranicama već bilo reči. I na njihove autore sa kojima smo razgovarali za vikend izdanje objavljeno tik pred očekivano proglašenje.
Roman Crkni je, prema rečima autorke, raskrinkavao mračnu pozadinu pravoslavnog klera. Razotkrivao je napastvovanje maloletnika i maloletnica. Besomučno bogaćenje. Političku moć. Unosne poslove s podzemljem. Prikazivao je svet u kome su zajednički delovale nebeske i podzemne sile. Roman je Melanija pisala tokom svojih bezbrojnih putovanja, u avionima, po hotelima, otud taj isprekidani ritam.
Strahinja Milidragović je podigao iz groba Lazara Hrebeljanovića da ga uputi u novi, ovog puta pobedonosni pohod, ne protiv Turaka, već protiv zapadnog sebeljublja i srebroljublja, protiv grešne bezduhovnosti i tašte ispraznosti. Roman je pisan u manastirskom miru, staloženim, blagočestivim stilom. Preporodio je samog autora. Strahinja se uzdao da će, uz pomoć Svevišnjeg, preporoditi i čitaoce, trgnuti ih iz bezbožništva u koje je gurnut naš narod, što je uzrok njegovog ovozemaljskog stradanja. Đavo nas je kušao materijalizmom i na tom iskušenju smo žalosno i nedostojno pali. Poslednji je čas da se priberemo i podignemo.
Naš narod strada zbog svog bezbožništva, ali nije sasvim truo. Ostalo je u njemu nečeg zdravog. Treba mu ukazati na svetlost i pomoći da se podigne umesto što ga truju svakovrsnim smećem i guraju još niže, kao što to zlotvori čine.
Zbog toga Strahinja piše. Ne zbog puste ovozemaljske slave i nedostojne taštine. Ne da bi gajio svoje samoljublje, koje je kušanje Nečastivog. Pisac je samo sluga boljem od sebe. To je Strahinjino vjeruju. I od tog vjeruju neće odstupiti. Makar ga i na muke stavljali. Čini ono što mu je činiti. Njegova patnja je ništavna prema zadatku koji mu je poveren.
Neizvesno je šta će se dalje događati. Hoće li se i kada pojaviti predsednik žirija? Hoće li Mlinova nagrada biti dodeljena? Kada i kome?
Da li je Spiridon Antić živ? Da nije mrtva trka dovela do smrtnog ishoda? Da nije neko presudio predsedniku? Nije na nama da nagađamo. Ima nadležnih da se time bave.
Sve u svemu, mnoštvo pitanja, nijednog odgovora. Mnoštvo razloga da nas pratite. Obaveštavaćemo vas, iz dana u dan.
(Iz romana Sotona u soliteru)
