Посетa водоводу

 Стигао је и дан посете водоводу.

Нисам очекивао ништа нарочито. Пријавио сам се онако, што да пропустим кад је већ понуђено. Или то и није било баш сасвим онако. Неће шкодити да сазнам како то ради. И вода изневерава. Као и струја.

Било нас је педесетак. Разнолик скуп. Старији и млађи, мушко и женско, различито одевени, разног имовног стања. Нашла се ту и невеста у венчаници. И група кратко подшишаних девојака у кожним јакнама. Задесио се ту и пар с гробља, одевен као за вечерњи излазак. Мора да су ме препознали, жена је нешто шапнула мушкарцу, показавши главом у мом правцу. Затим је мушкарац нешто шапнуо жени.

Дочекала нас је девојка прозрачна и течна као водена вила. Водена вила, тако ћу је звати. Људе чешће и лакше памтим по особености или утиску него по именима.

Увела нас је у пространи хол са зидовима од плавичастог стакла и великом каскадном тамнозеленом фонтаном дуж које се вода сливала у слаповима.

„Веома ценимо што желите да се упознате са радом наше установе, која је од изузетног значаја за живот сваког од нас“, започела је меденим гласом. „Улажемо огромне напоре да бисмо житељима овог града обезбедили здравствено исправну воду за пиће, припремање оброка, хигијенске и друге потребе.“

Жамор одобравања.

„Тај наш напор се, међутим, недовољно запажа и још мање уважава. Вода не стиже тек тако, као што се многима чини. Одврну славину и она послушно потече. А шта се догађа да би вода потекла, није их брига. Важно је да су добили оно што им треба.“

Осетио сам се нелагодно. Прекор је запекао.

„Не бива то само од себе. Или мислите да бива?“

„Не, не мислимо тако“, зачуло се неколико слабашних, оклевајућих гласова.

„Вода је неукротива. Ваља се рекама, рије кроз земљу. Подивља када надође. Разлије се и сручи у бујицама. Руши све пред собом. Носи и дави шта год и кога год дохвати. Треба је захватити, ту и такву, треба је усисати, треба је пречистити, треба је допремити до милиона славина. Знате ли шта је све неопходно да би се то догодило? Колико изворишта? Колико погона за пречишћавање? Колико резервоара, цеви, тунела? Зна ли неко колика је дужина водоводних цеви у овом граду?“

Мук.

„Усуђује ли се неко да нагађа?“

„Триста километара“, добацила је девојка у црној кожној јакни.

„Каквих црних триста километара“, јавио се нарогушени човек у тиркизној јакни. Био је то Кукастоноси са станице. Или неко њему необично налик.

„То је више него одавде до Лесковца.“

„Много, много више  од триста километара“, казала је Водена вила.

„Петсто!“ узвикнула је друга девојка у црној кожној јакни.

„Четири хиљаде и шеснаест километара“, изнела је коначну цифру Водена вила.

„Ајде, какве четири хиљаде!“ дрекнуо је Кукастоноси. „То је још мало па да одеш до Москве и вратиш се назад. Мене сте нашли да лажете и мажете. Одох ја одавде. Не знам ни зашто сам долазио.“

„Шшшш!“ зашиштала је опомињући жена у балској хаљини.

„Шта ти мени шшшшш?! Немој да ти га ја шушнем па ћеш да видиш твоје шшшш.“

„Шшшшш!“ зачуло се са више страна.

Колективно шиштање је ућуткало незадовољника. Ипак, није се удаљио. Није успео да се отргне гравитационој сили масе. Или то није ни желео.

„Дакле, преко четири хиљаде километара цеви. Ништа мање. И све то треба одржавати. Знате ли колико људи ради на томе да не оскудевате у води?“

Нико се није усудио да изађе са цифром.

„Две хиљаде осамсто. Знате ли колико воде произведемо сваке секунде? Преко шест и по хиљада кубика. Јесте ли свесни шта је шест и по хиљада кубика? Јесте ли се икада запитали колики је то напор?“

Питања-прекори су се низали све меденијим гласом.

„Наравно да нисте. Вода вам је надохват руке. Трошите је. Расипате. Псујете нас на пасја кола када изостане. А понекад и то мора да се догоди. На четири хиљаде и нешто километара, већ по закону вероватноће, негде мора нешто и да пукне. Али ви то не уважавате. Све вам се некако чини да закон вероватноће не важи за вас. Да ће вас заобићи. Варате се. Зашто бисте били изузетак?“

Одговор је изостао.

„Боли када нас кудите. Нисмо то заслужили. Предано радимо. Скапавамо од посла.“

То ми је блиско, и ја скапавам од посла. Ипак, не машем тиме.

„Савесно бдијемо да нешто случајно не крене по злу. Шта бисте без нас? Копали бунаре? Вукли воду са извора? Захватали је из потока и река? Или бисте крепали од жеђи, цркли од глади, оштрокавели, усмрдели се од прљавштине, позаражавали се?“

„Некако бисмо се већ снашли“, јавила се тиркизна јакна. Да, био је то Кукастоноси, нико други. „Узмимо наше претке који...“

Нико се није обазрео на овај напад.

„А како нам враћате?“

Скуп се повио под тежином питања.

„Занемаривањем, ниподашавањем. Чак вам је и рачун тешко да платите.“

„Јесте, тако је“, казала је самопрекорно жена у балској хаљини.

„Ђавола је тако“, сунуо је срдито Кукастоноси. „Да поштено мере, нико не би правио питање. Него ударају по ушима. На шта ово личи?“ махнуо је рачуном за комуналије. „Као да свакодневно пијем хектолитре воде. Кога они лажу?!“

И овај покушај побуне је остао без подршке.

„Могли бисмо гадно да вам наудимо. Имамо огромну моћ. Никада је нисмо злоупотребили. Ни помислили да је злоупотребимо. Имајте то на уму.“

„Пих, моћ“, загунђао је Кукастоноси уз гадљиву гримасу. „Шта бисте, да нам заврнете славине?“

„И то бисмо могли.“

„То је уцена. Држите нас као таоце.“

„Ко од вас користи флаширану воду?“ питала је Водена вила.

Мук.

„Ко је од вас уградио пречишћиваче?... Хајде, да вас видимо, дигните руке, не устежите се, знам да вас има. Да вас сад претресемо, нашли бисмо флаша и флашица. А тек када бисмо заређали по становима, колико бисмо уређаја за пречишћавање, бокала са филтерима и сличних којештарија нашли?“

„Немате права да нас претресате! Немате права да упадате у станове!“ јавио се поново Кукастоноси.

„Зашто кријете? Да вас није срамота? И требало би да вас је срамота. Зашто бацате паре? Због чега користите флаширану уместо наше воде? Због чега пречишћавате оно што смо већ пречистили? Не верујете нам? Мислите да ми овде нешто петљамо? И у праву сте. Заиста петљамо. Предузимамо све да бисте ви могли да пијете, кувате, перете... Показаћу вам како.“

Водена вила нас је провела кроз просторије са базенима. Нисам упамтио чему сваки од њих служи. Прошли смо и кроз лабораторију са апаратима, епруветама, женама у белим мантилима, усредсређеним на свој посао. Подсетило ме је то на часове хемије у школи или лабораторије за вађење крви. Плашио сам се лабораторија. Плашио сам се белих мантила. Плашио сам се епрувета. Дете из епрувете, искрсло ми је однекуд.

Ту проверавају исправност воде коју пијем. Или не проверавају већ раде нешто сасвим друго. Свакакве гласине круже. А гласине су...

Кошмар. Комешање.

Да ли ми се то исплазила лаборанткиња плаве косе везане у реп?

„Ето, били сте, видели сте шта и како радимо“, казала је Водена вила на растанку. „Уверили сте се да ми овде никог не трујемо, као што неки злобници проносе. Да не стављамо никакве опојне супстанце да бисмо ошамутили људе, као што нас букачки елементи оптужују. Уверена сам да ћете, када се вратите својим домовима, породици, пријатељима, колегама и свакодневним обавезама ширити истину и побијати лажи о нама. Ви сте наши гласници и наши изасланици.“

Разређена нестварност по изласку из зграде, као по изласку из биоскопске сале.

Свечано одевени старији пар прилази невести у венчаници.

„Данас сте се венчали? Честитамо.“

„Умало венчала.“

Неми упитник на лицу жене у балској хаљини.

„Младожења се није појавио.“

„Аааа... тако“, саосећајно ће мушкарац с лептир-машном.

„Не узимајте то к срцу“, није изостала женска подршка. „Са мушкарцима се никад не зна. Непоуздани су. И кукавице. Часком ухвате тутањ. Боје се одговорности.“

„Ни најмање се не узбуђујем због тога. Дешавало ми се то и раније. Све урадим како треба а онда, пред самим кавезом, птичица одлети. Нисам срећне руке, па то ти је. Ову посету смо планирали као почетак свадбеног путовања. Мрзело ме је да идем кући да се пресвлачим. Ко ће вазда да се свлачи и облачи. Поједе ти то дан.“

„Јесте, поједе дан. Добро сте то запазили.“

„А ви као да сте се упутили на неку свечаност.“

„Ми се овако облачимо сваког боговетног дана. Сваки нам је празник. Што вам мање дана остаје да проживите, то вам је сваки значајнији.“

„А можда и овде нахватите неког младожењу па одмах завршите посао“, да ли је то човек са лептир-машном бацио поглед на мене? „Знате како се каже, има још рибе у мору. Сигурно и у нашој групи има незаузетих мушкараца.“

„Мушкарци?! Коме још требају мушкарци?!“ добацује кратко ошишана девојка у црној кожној јакни.

„Мушкарци су превазиђени“, додаје друга.

„Треба их потаманити, да не наносе штету!“ трешти трећа. „Ускратити им воду да поцркају од жеђи.“

„Него ти, сестро, крени с нама“, зове четврта. „А ти, матори, држи језик за зубима. Какве рибе, какво море.“

„А ти, дивљакушо, не насрћи на мог супруга!“ жести се жена у балској хаљини.

„Ти га још браниш?! Читавог живота си му служила и сада га још браниш. Робињо!“

„Идемо!“ заповеда пета црнојакнашица девојачкој групи.

Група девојака се сврстава у строј.

„А ти, шта се ти скањераш?!“ обраћа се заповедница невести у венчаници. „Идеш ли са нама или чекаш да те некакав идиот подјарми и унесрећи?“

Несуђена невеста се не миче.

„Како год те је воља. Молити те нећемо. Идемо!“

Група девојака се удаљава стројевим кораком.

„Ја бих на ове скренула пажњу управи. Сумњиве су ми“, примећује жена у балској хаљини. „Пуцају од мржње. Такве су у стању и отров да сипају у водовод.“

„Не брини, сигурно их већ држе на оку. Овде је безбедност на високом нивоу. Мора да је сваки педаљ покривен камерама“, умирује је човек са лептир-машном.

„Ја сам Даша“, представља се невести лептир-машна.

„А ја Маша“, представља се балска хаљина.

„Када ме обузме туга, помислим на воду“, каже невеста у венчаници.

„Поздравите ми Јарославу“, добацује ми. „Реците јој да ју је пуно поздравила Борјанка. Нас две смо пријатељице из давних дана.“

Колико дана чини давне дане?

(Разлог – техно бурлеска о мрежама и људима)