„Схваташ ли каква се игра ту игра?“
„И на чијој је страни свако добронамеран обавезан да буде.“
У сусрет нам долазе колица са старцем ногу прекривених шареним пледом. Гура их... Да ли је то заиста он?
Да, био је то он. Нагло је скренуо, да избегне сусрет.
Јоаникије покреће људе, нарочито ако су у инвалидским колицима, помислио сам.
Водена вила и Борјанка су наставиле да ме обрађују, али никако да се изјасне шта се од мене конкретно очекује. Избегавам да то приупитам. Милија ми је неодређеност. Оставља више слободе.
„Да ли си наш или њихов?“ пита Борјанка.
„Нечији мораш бити“, додаје Водена вила.
Изврдавам одговор. Не бих да се скучим у тескобно, загушљиво да или не. Требају ми али, можда, међутим. Остављају ми више простора, више ваздуха.
Да ли је и Смоквица на било који начин уплетена у овај сусрет? Да ли је знала да ће ме Водена вила и Борјанка сколити у парку? Да им није предочила моје кретање? Чега је још у њој било изузев сласти и страсти?
Сласт и страст су ми довољне. На томе би, што се мене тиче, могло и да остане.
