„Реч је о узгајању комараца“, изрекао је једва чујно.
„Како?! Чега?!“
„Комараца.“
„Шта комараца?!“
„Узгајање.“
„Каква је то будалаштина?“, забрундао је Орманко. „Што би неко узгајао комарце?“
„Зато што
по најновијим, строго тајним истраживањима, њихова крв садржи хормон који успорава
старење. Употребљива је за еликсир вечне младости. Треба кренути пре него што се
ствар обелодани. Онда ће настати русвај. Наравно, држаће откриће у тајности докле
год могу. Да им други не истрче на терен. Али процури, кад тад. Ја у Немачкој имам
сигурног купца.“
„За шта купца?“
„За комарце.
Може да повуче комараца за пар десетина милиона евра годишње. За почетак. После,
кад се посао залауфа, ко зна. Можда одемо и на стотине. Ни милијарде нису
далеко.“
„Шта има комарци
да се узгајају? Они се сами множе“, Орманко се није предавао. Синовац се није изјашњавао.
„Није то та
сорта. Ово је друга врста. А и не могу да буду на отвореном. Како да их похваташ?“
„Могло би
ту бити нечега. Можда би ту стварно могло бити нечега“, придодао се Синовац.
„Можда би
ту и могло нешто да се ископа“, Орманко је у магновењу ухватио Синовчев смер. Зна
се ко кормилари у овом двојцу.
Келнерица
по питању посла са комарцима није мислила ништа. Није било у њеној надлежности.
Небо је и
даље лило сузу за сузом. Шта ли се само туге накупило у њему.
„А са ким
мислиш да уђеш у те комарце? Човек треба да се припази, зато што има свакаквих превараната.
Ако налетиш на погрешне људе, лако можеш да награбусиш. Пуно је бараба“, брижан
је Синовац.
„То и Крста
каже.“
„Ко је тај
Крста?“, знатижељан је Орманко.
Келнерицу,
међутим, Крста не занима, она дрема на ногама. Само да јој се заврши смена па да
се опружи, најлепше се спава по киши.
„Један мој
пословни партнер.“
„А..., пословни
партнер“, Синовац и Орманко су разменили брзе погледе.
„Никад чуо
за тог Крсту“, слегао је раменима Синовац.
„С тим Крстом
мислиш да се упустиш у посао са комарцима?“, омаловажвајуће је процедио Орманко.
„Не, не са
њим.“
„Паметно.
То је неки безвезњаковић. Да нешто значи у бизнису, ја бих већ знао за њега. Нема
шансе да ми промакне. С ким онда?“
„Шта?“
„Па то с комарцима?“
„Сам.“
„Сам?!“, дрекнули
су у глас Синовац и Орманко, запањено.
Келнерица
се пренула. Угурсузи, разбише јој сан. Журно је пришла столу.
„Шта желите?“
„Ништа, чисти
се одавде.“
А што се онда
дерете, кад је ништа, помислила је. Немој да сад узмем метлу па да вас све почистим
и побацам у контејнер, ђубради ниједна. Окренула им је леђа, надурено. Зваћете ви
мене, али ћете шипак да добијете. И ова киша ти свашта нанесе.
Пери, пери,
људско ђубре са улица нећеш спрати. Ни шмрковима.
Из романа Приказа
