субота, 6. новембар 2021.

Шшшш

Шшшш. Шиштало је црево, да с улица спере смеће. Млаз је снажан, момци у наранџастом ревносни, али се ни ђубре не да. Ни оно обично, а камоли људско. Са људским још нико није изашао на крај. Колико год да га уклоне, накупиће га се далеко више. Свет је огромна канта за отпатке, неизмерна помијара, свеобухватни контејнер.

Јаблан је био сав напет. Нешто га је стезало, нешто се отимало у њему. Неки страх би да се пробије, а удара о препреку. Страх од нечег неодређеног.

Слутња му је стегла срце. Нешто ће се збити. Нешто страшно.

Ма шта да се деси, неће моћи ништа да му увале, ништа да му сместе. Бар не овом приликом. Закону требају кривци. Закон без криваца и није закон. Уосталом, кривци сваком требају. За том робом је огромна потражња. Ко отвори погон за производњу криваца, тај ће да направи посао.

А, отац? Њега је појела властита злоба. Јаблан са тим нема ама баш ништа. То не могу да му припишу. Што се нагризајућег, подривајућег подсмеха тиче, била је то нужна самоодбрана, ништа друго. Шта је требало, да пусти да га сабије у земљу? Да га угази. Овако, и овако, и овако? Да га сатре? Због чега му је сметао? То никада није успео да разуме. А можда му је, напротив, био потребан? Да би имао кога да кињи. Можда је из злостављања црпео животну снагу? Када му је то ускраћено, нешто је кврцнуло у тлачитељу. Гасио се како му је моћ копнела. Ко је за то крив? Јаблан? Глупости. Нападнути има право да се брани. Ни на погребу нико није указао прстом. А било је много оних који би то радо учинили да су имали било каквог основа. Врвело је од Јабланових непријатеља. Непријатељима ће, уосталом, стално бити окружен. Остаће сам против свих. Без потпоре, без савезника.

Брун, брун, брун, брундао је рачунар. Испод пазуха, пробио је зној. Поранила врућина. И њој се некуд жури. Свима се и свему некуд жури. Биће то врело, дуго лето. Ускоро ће град почети да се празни. Избациваће људске гомиле у грчевима као да, отрован, бљује.

Из романа Приказа