Objavljeno u Beogradskom književnom časopisu broj 4 / 15. septembar 2006.
Opružene jedan uz drugu, udaljene koliko da se baciš kamenom, pa i manje, mesta su naših odlazaka i naših dolazaka.
Kada se tramvaj Nemanjinom skotrlja sa Slavije, udariće ravno u čelo železničke stanice, koje će nemirnog putnika već svojim važnim držanjem opomenuti da ima posla sa ustanovom sa kojom se nije šaliti, podsećajući ga na ona vremena kada je železnica, uz poštu, policiju i vojsku, bila država sama.
Predavši našeg putnika svojoj moćnijoj šinskoj braći, da ga povedu u neke nedogledne daljine, tramvaj će, pun poštovanja, možda sa nešto malo uzaludnog žaljenja i prigušene zavisti, skrenuti levo da autobuskoj stanici isporuči i one koji metalnom svetlucanju šina pretpostavljaju sivkaste trake drumova.
Tu je već sve nekako manje i skromnije. Nezvaničnije i poslovnije. Nema tu veličanstveno visoke hale, niti peroni ka prostranstvima hrle.
Iz Beograda se odlazi kako obaveze dopuštaju ili nalažu. U Beograd je najlepše stizati u suton. Onda kada se nebo zgušnjava i svetlosti pale. Onda kada je utihla uznemirena užurbanost dana. Pre nego jedne zgužvaju uzbuđenja noći, druge izmoždi pokorna prikovanost uz televizijske ekrane.
Na stanicama i jesmo i nismo prisutni. Naše misli napuštaju naše telo, žureći cilju kome smo se uputili. Ili hitajući u susret osobama koje sa čežnjom iščekujemo, onim bliskim i dragim prilikama koje pokušavamo da nazremo u mnoštvu nama nepoznatih, ravnodušnih, stranih. Ili odlazeći sa onima koje uz tugu ispraćamo.
Stanice su mesto čekanja. Čekanja da nekud nekome pođemo, da neko odnekud nama dođe, da neko nekud ode.
Na onoj autobuskoj se, pored nekoga, čeka i nešto. Nekakva pošiljka koja se, ko će ga znati zbog čega, ne poverava pošti već šalje po majstoru-vozaču. Tu se sačekuju koverte i paketi. Šta se u kovertima nalazi, teško je reći, nismo zavirivali. U paketima mahom stiže hrana, koju je neko brižan, nekud odande, poslao nekome ovde. Da se nađe.
Stanicama gospodare Red Vožnje i Zvanično Obaveštenje.
Na žutom papiru otisnut, istaknut tako da ga putnik ne promaši, Red Vožnje je uzbudljiva, zanosna lektira. Opija imenima mesta iz kojih se polazi, kroz koja se prolazi, u koja se dolazi, zanosi magijom sati.
Zvanično Obaveštenje je metalni glas sa zvučnika koji će nam saopštiti gde šta i kad stiže, otkud šta i kad polazi, šta i koliko kasni. Peron taj i taj, prispeva, polazi, škripi glas. Glas je metalan jer je saopštenje službeno.
Udruženi, Red Vožnje i Zvanično Obaveštenje tvore Poredak stanice.
Pored Zvaničnog Obaveštenja postoje i Nezvanične Glasine koje se ne obnaroduju sa razglasa, već šire od usta do usta. Nezvaničnim Glasinama se po pravilu više veruje nego Zvaničnim Obaveštenjima. Zato se na stanicama stalno neko kod nekoga o nečemu raspituje.
Stanice prožima napetost, čvornovata. Strah da se ne zakasni, ne propusti polazak ili dolazak, ne ostane bez mesta. Bojazan da se nešto ne zaboravi, nešto ne zagubi, sa nekim ne mimoiđe.
Na stanice se stiže natovaren koferima, kesama, torbama. Deo svog doma nosimo sobom i tamo kuda smo se zaputili.
Oprezni na stanicu dolaze daleko pre vremena, za svaki slučaj. Oni nehajni utrčavaju na peron u poslednjem trenu, onda kada je autobus ili voz skoro krenuo.
Oprezni žele da se obezbede. Posebno na dužim putovanjima, onima ka moru, na primer, kada moraš zgrabiti svoje mesto dok još možeš, inače ti se lako može desiti da ostaneš da visiš pred vratima prepunih kupea i u hodnicima, utrnulih nogu, prestojiš čitav put. Rezervacije tu nisu od pomoći. Na takvim putovanjima učiš razliku između zvaničnog poretka, onog u kome svako ima svoje određeno i neprikosnoveno mesto, i onog drugog, nezvaničnog ali zato stvarnog, u kome svakom sleduje samo ono čega se dočepa.
Stanicama struji grozničava nestrpljivost. Srce putnika podrhtava, žmarci ga podilaze. Daljine ga prizivaju, mame. Da se krene, haj, da se krene. Da zakloparaju točkovi, da zabrunda motor, zaškripe gume. Da se trgne i cimne. Da se odmotaju šine, da puknu predeli, da se rasprostru drumovi. Da vetar zazviždi.
Na put! Na put! Na put!
Nekada je svet bio veći, tajnovitiji, čudnovatiji, čarobniji. Danas se nekako skupio, skvrčio, sparušio. Postao prozirniji, kao da se izlizao.
Kako se svet tanjio i smanjivao, tako su putovanja venula, gubila svoje draži. Sve manje otkriće, uzbuđenje, susret, pustolovina, pretvarala su se sve više u otrcanu saobraćajnu rutinu jednog sve užurbanijeg i besciljnijeg sveta, u kome niko nikud ne stiže upravo zato što svako svakud hita.
Put iz poznatog u poznato, nije put. To je trčanje u mestu.
Stanice ipak ostaju. Polazišta sa kojih se mogu otisnuti, pristaništa u koja mogu pristati oni koji tvrdoglavo veruju da se još uvek ima kuda otići i kuda vratiti. Oni koji se ne odriču nade da nam još uvek neko odnekud, sa torbama u rukama i radošću u očima, može doći.
Oni koji se ne mire sa jednoličnošću sivog na sivom.
Oni čije srce nije zamrlo.
Oni koje neki nemir još uvek nekud vuče.
Opružene jedan uz drugu, udaljene koliko da se baciš kamenom, pa i manje, mesta su naših odlazaka i naših dolazaka.
Kada se tramvaj Nemanjinom skotrlja sa Slavije, udariće ravno u čelo železničke stanice, koje će nemirnog putnika već svojim važnim držanjem opomenuti da ima posla sa ustanovom sa kojom se nije šaliti, podsećajući ga na ona vremena kada je železnica, uz poštu, policiju i vojsku, bila država sama.
Predavši našeg putnika svojoj moćnijoj šinskoj braći, da ga povedu u neke nedogledne daljine, tramvaj će, pun poštovanja, možda sa nešto malo uzaludnog žaljenja i prigušene zavisti, skrenuti levo da autobuskoj stanici isporuči i one koji metalnom svetlucanju šina pretpostavljaju sivkaste trake drumova.
Tu je već sve nekako manje i skromnije. Nezvaničnije i poslovnije. Nema tu veličanstveno visoke hale, niti peroni ka prostranstvima hrle.
Iz Beograda se odlazi kako obaveze dopuštaju ili nalažu. U Beograd je najlepše stizati u suton. Onda kada se nebo zgušnjava i svetlosti pale. Onda kada je utihla uznemirena užurbanost dana. Pre nego jedne zgužvaju uzbuđenja noći, druge izmoždi pokorna prikovanost uz televizijske ekrane.
Na stanicama i jesmo i nismo prisutni. Naše misli napuštaju naše telo, žureći cilju kome smo se uputili. Ili hitajući u susret osobama koje sa čežnjom iščekujemo, onim bliskim i dragim prilikama koje pokušavamo da nazremo u mnoštvu nama nepoznatih, ravnodušnih, stranih. Ili odlazeći sa onima koje uz tugu ispraćamo.
Stanice su mesto čekanja. Čekanja da nekud nekome pođemo, da neko odnekud nama dođe, da neko nekud ode.
Na onoj autobuskoj se, pored nekoga, čeka i nešto. Nekakva pošiljka koja se, ko će ga znati zbog čega, ne poverava pošti već šalje po majstoru-vozaču. Tu se sačekuju koverte i paketi. Šta se u kovertima nalazi, teško je reći, nismo zavirivali. U paketima mahom stiže hrana, koju je neko brižan, nekud odande, poslao nekome ovde. Da se nađe.
Stanicama gospodare Red Vožnje i Zvanično Obaveštenje.
Na žutom papiru otisnut, istaknut tako da ga putnik ne promaši, Red Vožnje je uzbudljiva, zanosna lektira. Opija imenima mesta iz kojih se polazi, kroz koja se prolazi, u koja se dolazi, zanosi magijom sati.
Zvanično Obaveštenje je metalni glas sa zvučnika koji će nam saopštiti gde šta i kad stiže, otkud šta i kad polazi, šta i koliko kasni. Peron taj i taj, prispeva, polazi, škripi glas. Glas je metalan jer je saopštenje službeno.
Udruženi, Red Vožnje i Zvanično Obaveštenje tvore Poredak stanice.
Pored Zvaničnog Obaveštenja postoje i Nezvanične Glasine koje se ne obnaroduju sa razglasa, već šire od usta do usta. Nezvaničnim Glasinama se po pravilu više veruje nego Zvaničnim Obaveštenjima. Zato se na stanicama stalno neko kod nekoga o nečemu raspituje.
Stanice prožima napetost, čvornovata. Strah da se ne zakasni, ne propusti polazak ili dolazak, ne ostane bez mesta. Bojazan da se nešto ne zaboravi, nešto ne zagubi, sa nekim ne mimoiđe.
Na stanice se stiže natovaren koferima, kesama, torbama. Deo svog doma nosimo sobom i tamo kuda smo se zaputili.
Oprezni na stanicu dolaze daleko pre vremena, za svaki slučaj. Oni nehajni utrčavaju na peron u poslednjem trenu, onda kada je autobus ili voz skoro krenuo.
Oprezni žele da se obezbede. Posebno na dužim putovanjima, onima ka moru, na primer, kada moraš zgrabiti svoje mesto dok još možeš, inače ti se lako može desiti da ostaneš da visiš pred vratima prepunih kupea i u hodnicima, utrnulih nogu, prestojiš čitav put. Rezervacije tu nisu od pomoći. Na takvim putovanjima učiš razliku između zvaničnog poretka, onog u kome svako ima svoje određeno i neprikosnoveno mesto, i onog drugog, nezvaničnog ali zato stvarnog, u kome svakom sleduje samo ono čega se dočepa.
Stanicama struji grozničava nestrpljivost. Srce putnika podrhtava, žmarci ga podilaze. Daljine ga prizivaju, mame. Da se krene, haj, da se krene. Da zakloparaju točkovi, da zabrunda motor, zaškripe gume. Da se trgne i cimne. Da se odmotaju šine, da puknu predeli, da se rasprostru drumovi. Da vetar zazviždi.
Na put! Na put! Na put!
Nekada je svet bio veći, tajnovitiji, čudnovatiji, čarobniji. Danas se nekako skupio, skvrčio, sparušio. Postao prozirniji, kao da se izlizao.
Kako se svet tanjio i smanjivao, tako su putovanja venula, gubila svoje draži. Sve manje otkriće, uzbuđenje, susret, pustolovina, pretvarala su se sve više u otrcanu saobraćajnu rutinu jednog sve užurbanijeg i besciljnijeg sveta, u kome niko nikud ne stiže upravo zato što svako svakud hita.
Put iz poznatog u poznato, nije put. To je trčanje u mestu.
Stanice ipak ostaju. Polazišta sa kojih se mogu otisnuti, pristaništa u koja mogu pristati oni koji tvrdoglavo veruju da se još uvek ima kuda otići i kuda vratiti. Oni koji se ne odriču nade da nam još uvek neko odnekud, sa torbama u rukama i radošću u očima, može doći.
Oni koji se ne mire sa jednoličnošću sivog na sivom.
Oni čije srce nije zamrlo.
Oni koje neki nemir još uvek nekud vuče.
