Objavljeno u Knjževnom listu broj 101 (septembar - oktobar 2011.)
Kada zvezda upeče, jara pritisne, asfalt omekša, kada vazduh, užaren, zaigra, tada žitelji prestonoga grada napuštaju svoje oznojene domove, u kojima ih sparina slama.
Izmoždeni, iznureni, tromih pokreta, umornih, zamućenih pogleda, hrle ka vodi, izbaviteljki.
Sklanjaju se sa ulica, prožetih zadahom smeća i gasova, kojima brekću i hukću autobusi, zlovoljni kao zubobolja, kojima reže i cvile unezvereni automobili.
Vodi ih noge vode.
Nastupaju u grupama, porodičnim, drugarskim, prijateljskim, komšijskim. Hitaju u parovima. Ni usamljenici ne izostaju. Prednjače mlađi, bodriji. U blizini odredišta, grupe se slivaju u kolone. Kolone se, kao pritoke, ulivaju u bazene, reke, jezero.
Živalj se beogradski načičkao po bazenima. Brčka se, sa prodornim mirisom hlora u nosu, zaglušen od cike i vike, od pljuskanja vode i muzike s razglasa. Tu i tamo vazduh zapara pištaljka spasilaca, smeštenih na visokim postoljima, otkud nadgledaju šta se oko njih zbiva. Polete sa tih postolja i opomene, posebno dečurliji koja, zanesena vlastim ushićenjem, skače sa ivice bazena. Te opomene malo ko čuje, malo se ko na njih obazire.
Žitelji su prestonice popali po Adi Ciganliji, satkavši tepih od tela, sa šarama kao surutka belim, i pocrvenelim, i prepečenim, i preplanulim. Peku se, obamrli, nauljeni, na nebeskom roštilju. Tu se krećeš s krajnjim oprezom, da ne nagaziš na nečija leđa ili glavu, da ne staneš na nečiji stomak ili vrat.
Umaču se u jezero, tu blizu obale, da se rashlade. Preplivavaju ga snažnim zamasima, da se oprobaju. Ili da ojačaju. Ili da istope koje kilce, nataloženo tokom zime.
Eno i lopte koja, zadihana, zajapurena, razdragana, leti tamo i ovamo, sevne vazduhom, šljisne o vodu. Eno i čamaca na pedale.
Rasuo se beogradski svet i po rekama. Jedni zabacili pecaroške štapove pa čekaju da zagrize. Drugi se uhvatili u koštac sa rečnim strujama. Treći se opružili, pa ne trepću. Četvrti, Bog će ga znati šta rade.
Život se preselio bliže vodi, iz koje je potekao.
Tu, kraj vode, tamani se hrana s nogu, grizu se sočne voćke, grickaju suve grickalice. Ližu se sladoledi. Tu se ispijaju i piva, i sokovi, i svakojaki drugi napici. Sve je dobrodošlo, samo da je hladno.
Tu se drema. Možda i sanja.
Tu se igra karata, kockica, ponegde šaha, onog malog, za plažu.
Tu se prelistavaju šareni časopisi, na sjajnom papiru, oni što prikazuju živote bogatih i slavnih, ili udeljuju najsigurnije savete kako da se dospe do blistave lepote, neodoljive zavodljivosti i savršenog zdravlja.
Ponegde se i poneka knjiga iščitava.
Tu se bistri politika. Ona mala, domaća. I ona velika, svetska. Tu se razotkrivaju zavere, zadire u odnose sila i, nije šala, predviđa sudbina sveta.
Tu se rađaju i pronose tračevi. Pretresaju se kolege i komšije. Razmatra se društvo sa posla, sa studija, iz škole. Sa osobitim se zadovoljstvom gustiraju pretpostavljeni i nadređeni svih vrsta. Ne preskače se ni rodbina. Ne zaobilaze ni prijatelji i poznanici. Ne bi bilo lepo da se bilo ko zapostavi.
Tu se sklapaju poznanstva. Tu se kuju i dorađuju planovi.
Tu vredno rade fotografski aparati i kamere, da se proživljeno negde uskladišti, kako ne bi nestalo bez traga.
Kresne i pokoja varnica, izbije svađa, bez toga ne ide.
Tu se izlažu tela, pomno pripremljena za prikazivanje. Ona ženska, nabrekla, zategnuto zaobljena. I muška, mišićima izvajana. Tela koja bi da, kao u zamku, uhvate zadivljene poglede. Ima i drugačijih, mlitavih, mlohavih, preko koji pogled tek ovlaš klizne.
Žacne tu i žalac požude. Sevne i britko sečivo ljubomore. Zapodenu se ljubavne čarke. Započinju se i raskidaju veze.
Teče i talasa se život kraj vode. Sve dok sunce ne klone, malaksavši od vlastite žestine. S večeri, žitelji se prestonoga grada povlače natrag, u svoje domove. Iza njih ostaju brda otpadaka. I poneki utopljenik. Kao opomena da voda život daje ali i život uzima. Kao žrtva prineta božanstvu vodâ, da nas, rasrđeno, bez njih ne ostavi.
Kada kiše speru leto, kada šibne, zahuji i zaurla košava, beogradske vode opuste. Kraj njih ostanu tek malobrojni privrženici da, opčinjeni, šetkaju obalama.
Ima onih koji ni u tim danima ne mogu bez brčkanja. Takvi se sele na vode zatvorenih bazena, zatočene u halama koje odzvanjaju.
Kada zvezda upeče, jara pritisne, asfalt omekša, kada vazduh, užaren, zaigra, tada žitelji prestonoga grada napuštaju svoje oznojene domove, u kojima ih sparina slama.
Izmoždeni, iznureni, tromih pokreta, umornih, zamućenih pogleda, hrle ka vodi, izbaviteljki.
Sklanjaju se sa ulica, prožetih zadahom smeća i gasova, kojima brekću i hukću autobusi, zlovoljni kao zubobolja, kojima reže i cvile unezvereni automobili.
Vodi ih noge vode.
Nastupaju u grupama, porodičnim, drugarskim, prijateljskim, komšijskim. Hitaju u parovima. Ni usamljenici ne izostaju. Prednjače mlađi, bodriji. U blizini odredišta, grupe se slivaju u kolone. Kolone se, kao pritoke, ulivaju u bazene, reke, jezero.
Živalj se beogradski načičkao po bazenima. Brčka se, sa prodornim mirisom hlora u nosu, zaglušen od cike i vike, od pljuskanja vode i muzike s razglasa. Tu i tamo vazduh zapara pištaljka spasilaca, smeštenih na visokim postoljima, otkud nadgledaju šta se oko njih zbiva. Polete sa tih postolja i opomene, posebno dečurliji koja, zanesena vlastim ushićenjem, skače sa ivice bazena. Te opomene malo ko čuje, malo se ko na njih obazire.
Žitelji su prestonice popali po Adi Ciganliji, satkavši tepih od tela, sa šarama kao surutka belim, i pocrvenelim, i prepečenim, i preplanulim. Peku se, obamrli, nauljeni, na nebeskom roštilju. Tu se krećeš s krajnjim oprezom, da ne nagaziš na nečija leđa ili glavu, da ne staneš na nečiji stomak ili vrat.
Umaču se u jezero, tu blizu obale, da se rashlade. Preplivavaju ga snažnim zamasima, da se oprobaju. Ili da ojačaju. Ili da istope koje kilce, nataloženo tokom zime.
Eno i lopte koja, zadihana, zajapurena, razdragana, leti tamo i ovamo, sevne vazduhom, šljisne o vodu. Eno i čamaca na pedale.
Rasuo se beogradski svet i po rekama. Jedni zabacili pecaroške štapove pa čekaju da zagrize. Drugi se uhvatili u koštac sa rečnim strujama. Treći se opružili, pa ne trepću. Četvrti, Bog će ga znati šta rade.
Život se preselio bliže vodi, iz koje je potekao.
Tu, kraj vode, tamani se hrana s nogu, grizu se sočne voćke, grickaju suve grickalice. Ližu se sladoledi. Tu se ispijaju i piva, i sokovi, i svakojaki drugi napici. Sve je dobrodošlo, samo da je hladno.
Tu se drema. Možda i sanja.
Tu se igra karata, kockica, ponegde šaha, onog malog, za plažu.
Tu se prelistavaju šareni časopisi, na sjajnom papiru, oni što prikazuju živote bogatih i slavnih, ili udeljuju najsigurnije savete kako da se dospe do blistave lepote, neodoljive zavodljivosti i savršenog zdravlja.
Ponegde se i poneka knjiga iščitava.
Tu se bistri politika. Ona mala, domaća. I ona velika, svetska. Tu se razotkrivaju zavere, zadire u odnose sila i, nije šala, predviđa sudbina sveta.
Tu se rađaju i pronose tračevi. Pretresaju se kolege i komšije. Razmatra se društvo sa posla, sa studija, iz škole. Sa osobitim se zadovoljstvom gustiraju pretpostavljeni i nadređeni svih vrsta. Ne preskače se ni rodbina. Ne zaobilaze ni prijatelji i poznanici. Ne bi bilo lepo da se bilo ko zapostavi.
Tu se sklapaju poznanstva. Tu se kuju i dorađuju planovi.
Tu vredno rade fotografski aparati i kamere, da se proživljeno negde uskladišti, kako ne bi nestalo bez traga.
Kresne i pokoja varnica, izbije svađa, bez toga ne ide.
Tu se izlažu tela, pomno pripremljena za prikazivanje. Ona ženska, nabrekla, zategnuto zaobljena. I muška, mišićima izvajana. Tela koja bi da, kao u zamku, uhvate zadivljene poglede. Ima i drugačijih, mlitavih, mlohavih, preko koji pogled tek ovlaš klizne.
Žacne tu i žalac požude. Sevne i britko sečivo ljubomore. Zapodenu se ljubavne čarke. Započinju se i raskidaju veze.
Teče i talasa se život kraj vode. Sve dok sunce ne klone, malaksavši od vlastite žestine. S večeri, žitelji se prestonoga grada povlače natrag, u svoje domove. Iza njih ostaju brda otpadaka. I poneki utopljenik. Kao opomena da voda život daje ali i život uzima. Kao žrtva prineta božanstvu vodâ, da nas, rasrđeno, bez njih ne ostavi.
Kada kiše speru leto, kada šibne, zahuji i zaurla košava, beogradske vode opuste. Kraj njih ostanu tek malobrojni privrženici da, opčinjeni, šetkaju obalama.
Ima onih koji ni u tim danima ne mogu bez brčkanja. Takvi se sele na vode zatvorenih bazena, zatočene u halama koje odzvanjaju.
