Objavljeno u časopisu Povelja, 3/2011
Bilo je to neodlučno, kolebljivo proleće. Nikako da se opredeli – hoće li pravac u leto ili natrag u zimu. Zadesilo se neko mutno, musavo jutro.
Lift se, uz metalni tresak, zaustavio na spratu iznad. A to je značilo... Da, komšija Kotarac je kretao na posao. Došlo je, dakle, vreme da se ustaje.
Ustati, međutim, i nije tako jednostavno. Ima tu dosta toga da se obavi. Da se odlepe kapci, otvore oči, zbaci prekrivač, iskobelja iz kreveta. Da se, pipajući, potraže papuče, sljušti pidžama, navuče odeća. Toliko postupaka, toliko pokreta, treba kroz sve to proći. Zatim bi sve išlo samo od sebe, nošeno sopstvenim zamahom, uz vlastito ubrzanje. Kao kada kamen zakotrljaš niz strminu. Ili kao kada se nađeš u koloni vozila pa ti nema druge nego da slediš tok. Povratka ti nema, da zastaneš ne možeš, svi i da hoćeš. Potiskuju te oni iza, vuku oni ispred tebe. Dovoljno je da se prepustiš struji pa da te iznese do naredne noći.
Samo što treba prispeti do tog zatim. Nije to tek tako – hop, i gotovo. Planinu treba prevaliti da dotle stigneš. Kako da to postigne kada su mu kapci lepljivi, ruke od olova, telo oduzeto? Kada svaki pokret zahteva napor koji prevazilazi njegove moći? Kako kada je sav obamro, kada u njemu nema ni volje ni želje da išta učini?
Komšiju Kotarca ne muče takve muke. Taj već žustro grabi ka najbližoj stanici gradskog prevoza, ispruženim šakama preseca jutarnji vazduh, kao da vesla. Tako se to radi. Tako postupa ispravan čovek. Tako postupa čovek na svom mestu. Eno ga, čak i zvižduće dok bodro vesla.
Da li se u Bulketu nešto pokvarilo tog jutra? Ili nikada i nije bio baš sasvim ispravan? Da nije pušten u životni promet sa nekom fabričkom greškom? Kao oni automobili koje zamenjuju u serijama zbog kakve falinke sa kočnicama ili upravljačem?
I dalje sklopljenih kapaka, okrenuo se ka zidu. Nekako je smogao dovoljno snage za taj pokret. Sve drugo... Sve drugo bi bilo kao da su ga gurnuli na start šprinterske trke, da se nosi sa hitronogim skupljačima medalja i rušiocima rekorda.
Nije to bio umor. Nije to bila iscpreljnost. Nije to bila malaksalost. Bilo je to nešto drugo. Nešto sveobuhvatnije, odsudnije. Ne bi umeo da kaže šta, reči su ga izneveravale kada bi se primakao toj oblasti.
U nozdrve mu se uvukao miris vlažnog maltera. Pristigao ko zna odakle, iz ko zna kog vremena.
Komšija Kotarac se već tiskao i truckao među trudbenicima. Ili je, ispod stanične pečurke, zagledao hoće li se već jednom pojaviti brektava, škripava mašina da pokupi, proguta, ponese okupljene poslenike, koje će, u uzastopnim grčevima, izbacivati iz utrobe.
Biće to oslikama mašina. Sa decom koja veselo ispijaju napitak za jačanje imuniteta. Ili pozivom da skokneš do banke po brzu kredu, da ti u životu sve bude u redu. Ili ponudom za neograničeno telefoniranje po neverovatno niskim cenama. Ili ona, Bulketu najdraža, koja ti obećava pljusak para, dovoljno je da ispuniš listić Gongo nagradne igre. Pljusak para je zbilja naslikan. Tu su i presrećna lica. Tu je i poruka: Ko ne popuni, kajaće se.
Ili će naići vozilo sa nekim drugim poučnm primerom, nekom poletnom preporukom. Kao što i treba da bude. Da se mase obrazuju dok se cimaju po gradu. Umesto da zure u prazno, praznina je ukinuta, život je ekran na kome se stalno nešto prikazuje. Ili prebiru ko zna kakve misli. Šta će im misli? Sve što čoveku treba, može se naći u nekom hipermarketu ili tržnom centru. Čega tamo nema, nije ni potrebno. Osim onima koji su debelo zastranili.
Povremeno, Bulketa bi ošinila pomisao da kod njega možda nije baš sve onako kako bi trebalo da bude. Da je malo onako, na svoju ruku. Da neki zupčanik nije nalegao kako valja. Da u njemu ima nekog manjka ili nekog viška, sa tim nije bio načisto.
Da se potrudio, mogao je da istera stvari na čistac. Mogao je da se obrati kakvom doktoru za dušu. Ili, još bolje, doktorki, kada je duša u pitanju, više se pouzdavao u žene, nekako je spadala pre u njihovu nego u mušku nadležnost. U najmanju ruku, snabdeli bi ga dijagnozom. Nekom od onih učenih reči zbog kojih se pada na ispitima, zbog kojih se drže tribine i seminari, sazivaju kongresi. Jednu od onih reči oko kojih se, u debelim knjigama, prepiru profesori, na kojima se grade čitave karijere. Sa dijagnozom bi pred Bulketom pukle nove, neslućene perspektive, nedostupne prostoj, nedijagnostifikovanoj rulji.
Uz malo sreće, mogli bi i da ga oprave.
Ako ništa drugo, učinio bi dobro delo doktoru ili doktorki, pridoneo bi da se osete potrebnim, korisnim, važnim, a to nije mala stvar.
Nije se potrudio, ali je zato obećavao sebi da će sasvim sigurno popraviti tu falinku, ma kakva bila, čim za popravke te vrste iskopa nešto slobodnog vremena. Do slobodnog vremena nikako da dopre, ta ruda je teško pristupačna, pa su popravke padale u zaborav.
Nimalo jednostavan poduhvat, to ustajanje. Istina, izveo ga je mnoštvo puta, i to sa uspehom. Bilo je tu i tamo izvesnih poteškoća, događalo se da nogavicu ne pogodi iz prve, da navuče naopako majcu ili rolku, ali su sve to bile sitnice koje možda pomalo kvare, ali ne ruše opšti utisak. Nije bio prvoklasan ustajač, mora se priznati. To bi mu, sasvim sigurno, škodilo u vojnoj karijeri, donelo mu je neugodnosti i pri služenju vojnog roka, nije skakao kao na oprugama kada se dušmanski razderu – ustaj vojsko! – zbog čega je ne jednom morao na ribanje. Ali, budući da ionako nije mario vojni zanat, to nije bilo od većeg značaja. Niko nije savršen. I vrhunski ski skakači ponekad pokleknu pri doskoku, lično se u to uverio u mnogim TV prenosima, voleo je skijaške skokove, let u belinu, pa nikom ništa.
Komšija Kotarac je u ustajanju nesumnjivo bolji od Bulketa. Daleko bolji. Otvoriti oči za komšiju Kotarca nije ništa. Ni skočiti na noge lagane. Taj već u liftu pritiska dugme prizemlja dok se drugi još meškolje i vrpolje, odlažući neizbežno. Jeste, komšija Kotarac mu je isprednjačio u toj disciplini, ni na Olimpijadi se ne bi obrukao, osvetlao bi obraz svoje zemlje, predsednik bi ga stegao u predsednički zagrljaj, onaj koji obuhvata sav narod i čitavu državu, pozdravne telegrame bi uputili premijer i vlada, ministar policije bi lično, Kotarcu u čast, uhapsio desetak ozloglašenih spavača, uvela bi se nova lutrija – Ko rano rani, dve sreće grabi - čiji bi tiketi mogli da se uplaćuju najdalje do 7 sati izjutra, nacionalno-patriotske snage bi ga uzdizale kao diku, kao uzor, kao izdanak našeg vekovima ustalačkog naroda, vazda kadrog stići i uteći, i na strašnom mestu postojati, ljuti integracionisti bi ga uznosili kao nadu evropskih integracija, u Evropu se ne ide čmavajući, tamo ustaju i pre nego što se probude, tamo rade i u snu. Za razliku od nas koji spavamo i kada nam se slučajno desi da kao nešto radimo. Zato su u Evropi i dogurali dokle su dogurali. Ne trgnemo li se iz vekovnog dremeža, odjuriše nam svi istorijski vozovi,.
Šta sve to mari? Neće se valjda nadmetati sa komšijom Kotarcem? I to u ustajanju? Ko je komšija Kotarac da se sa njim nadmeće?
Jeste, izveo je Bulke ustajački poduhvat mnoštvo puta. Uz poneku manjkavost, a ipak, sve u svemu, zadovoljavajuće. Ali...
Uvek ima neko ali što devojci sreću kvari, govorila je baba. To se nije odnosilo na njega. Bio je dečak, ne devojka. Tu je nastala neka zbrka jer je devojka bila majka, iako to nikako nije mogla biti. Ali je bio otac. Baba je jednog jutra potegla pa umrla, kao što je pretila da će učiniti, da više ne gleda na šta joj je ćerka spala. Otac je tvrdio da je baba krepala od sopstvene zlobe. Bilo je tu neke istine - umrla je usled letnjeg raspusta, tako se Bulke u školi nije ogrebao za slobodne dane. Da je imala malo obziira, mogla je da pričeka bar do oktobra, kada se školska godina zahukta. Po majci, babu je Bog pozvao k sebi. Po ocu, pozvao ju je sam Đavo, manjkalo mu je surovih kazni za grešne duše.
To ali je bilo neko drugo ali. Mirisalo je vlažan malter.
Ovo ovde ali nije bio otac. Bio je to automatizam koji je, umesto Bulketa, obavljao sve one radnje, neophodne da se čovek iz sna prebaci u svet. Bulke sa tim nije imao ništa, sve se odvijalo mimo njega. Sada je taj automatizam zbog nečega zatajio. Ili nije zatajio sam mehanizma već nešto što ga pokreće.
Komšija Kotarac se, sve zakrčenijim ulicama, primicao poslu. Što dalje, to sporije. Ipak, nije bilo razloga za uzbunu. Komšija Kotarac je uračunao sva zagušenja, sve zastoje, sve prepreke. Bilo šta bilo, i bilo kako bilo, na vreme će se pojaviti na svom radnom mestu. U tome ga ništa ne može omesti, osim kakve prirodne kataklizme. Još koja stanica pa će ga autobus uručiti sledećem, sa druge linije, istovetna operacija će se ponoviti još jednom pre nego pljune u dlanove i navali na radne zadatke. Komšija Kotarac je sa ponosom isticao da do posla koristi tri prevoza, ima dva presedanja a da još nikada nije zakasnio ni sekunde. Za razliku od nekih kojima je firma do dupeta pa se opet jedva dovuku. Drugi su se već triput preznojili a oni još nisu ni započeli svoje.
Bulketu firma nije bila do dupeta, mada bi već morao da mrdne istim, inače će morati da se pravda, da objašnjava zašto ga nema i gde se zadržao. Mrzeo je da se pravda, mrzeo je da objašnjava. I braka se ratosiljao da se spase pravdanja i objašnjavanja. Ratosiljati se posla je, međutim, bilo daleko teže. Lakše je naći drugu ženu nego drugi posao, pogotovo ovakav. Radio je u igrama na sreću, to je mesto koje se ne ispušta – kocka i kurve nikada ne propadaju.
Para se mlati na porocima, ne na vrlinama, na pohlepi i požudi, na strahu i sujeti, tvrdio je ujak i, što se Bulketa tiče, bio je sasvim u pravu. Ujak je iz ovog uvida izveo i odgovarajuće zaključke. Odbijao je da išta radi, da ne podstiče poroke. Lenstvujući, doprisnosio je moralnom popravljanju ovog do srži iskvarenog sveta. Baba se ponosila ujakovim plandovanjem. Gospodin čovek, isticala je. Za razliku od – onog. Onaj je, kao i ali, bio otac. Za babu je otac uglavnom prebivao u zamenicima i veznicima, retko bi dogurao do imenice.
Za razliku od ujaka, Bulke nije zazirao od poroka. Valjalo mu je, dakle, da se mrdne, krajnje je vreme, da uleti pod tuš, sastruže bradu, istrlja zube, nešto na brzinu baci u kljun, koliko da mu ne struže u stomaku, uskoči u odelo, zgrabi volan. Ali mu se nije dalo. Trebalo je preduzeti previše toga.
Da se proglasi bolesnim? Da nešto kasnije nazove firmu i slomljenim glasom saopšti da ga je virus prikovao uz krevet, pa da se izležava čitav dan? Sve dok, negde s večeri, ne svrati Magda. Večeri su im često bile zajedničke, vikendom su im zajednička bila i mnoga popodneva, ali su im jutra bila odvojena. Magda je htela da se budi sama. Dok se ne dotera, nije trpela ničiji pogled. Strašno je na šta ličim kada se probudim, govorila je. Sama se sebi gadim. Ne bih da bilo kome priredim takvu grozotu.
Od prvog sastanka su znali da neće živeti zajedno. Da se ne sudaraju, ne sapliču jedno o drugo. Oboje su imali po jedan razvod iza sebe, veoma su dobro znali kako to ide.
Oboje su prošli čitav ciklus, i čitav cirkus – od zaljubljenog zanosa do zajedljivog zanovetanja i sitničavog zakeranja, od poleta do pogrda, prekora, prebacivanja. Od draganja do dosade. Nisu bili radi da tako nešto ponove.
Dokle je na svom posleničkom putu stigao komšija Kotarac? Da li se prebacio u drugo vozilo ili se još uvek klati prvim? Priklješten, koliko telima saputnika toliko i zebnjom koju nikome, pa ni sebi, ne priznaje, koju prkriva zviždukom, odagnava osmehom, tera zaveslajima. Okasni li, hoće ga uopšte pustiti unutra? Ili će ga curiknuti već sa portirnice, njegovo mesto je dodeljeno drugome a on, neka se izvoli snaći kako zna i ume. Sa tom zebnjom je odlazio i na uvek skraćivane odmore, zbog nje sebi nije dopuštao ni da boluje.
Revnost ipak neće izbaviti komšiju Kotarca. Pre ili kasnije, možda uskoro, možda već danas, biće mu rečeno da na njega više ne računaju. Nekom sistematizacijom će već biti strpan u višak, Bulke je u to bio uveren i zbog toga se osećao nelagodno, kao da je tu nešto i sam doprineo. Sam je preživeo više sistematizacija, ali Kotarac svoju neće. Biće otpisan, škartiran. Onda će se slomiti. Takvi se uvek slome. Nedostaje im gipkosti. Uzalud će obrati jedno jedino pitanje – ispunjavao je sve svoje obaveze, obavljao sve svoje dužnosti i otkud onda? Zašto? Kako? Zagledaće to pitanje sa svih strana i nikako neće uspeti da u njega pronikne.
Ne, neće dići ruku na sebe, i život je obaveza, nema pravo da je izvrda. Povlačiće se okolo izvesno vreme, sopstvena senka. Onda će, jednog dana, srce odbiti da kuca.
Ne, neće nazvati firmu. Neće ih obavestiti o svom junačkom rvanju za zloćudnim virusom. Čak je i ta sitna laž zahtevala previše napora. Možda ne ni napora već... Đavo će ga znati čega.
Neka se snalaze bez Bulketa. Neka zovu, ako im treba. Neka se raspituju gde je, šta se sa njim zbiva.
Priseća se današnjeg rasporeda. Nevoljno, mlitavo, tromo. Najpre sastanak sa... u vezi... Pa sastanak sa... u vezi... Pa sastanak sa... u vezi...Nije važno kime, nije bitno čega. Svi sastanci su nalik. Sve je to, zapravo, jedan te isti sastanak, samo se lica smenjuju. A i ta lica su, manje – više, kao preslikana. Ne bi mogao da ih podnese. Ni lica, ni reči, ni poglede, ni pokrete, ni osmehe. Bilo je u svemu tome nečeg nestvarnog. Kao da se ne zbiva odistinski već kao da svi nešto predstavljaju.
I Bulke je predstavljao. Sebe. Taj predstavljani Bulke bio je neko sasvim drugi, neko potpuno različit od Bulketa koji leži licem ka zidu jer je zid utočište, podrška, saveznik. Ta dva Bulketa nisu imala ničeg zajedničkog, a bili su zatočeni u istom telu. Kada bi mogli da se razdvoje, pa svako na svoju stranu, hajd svako svojim putem, bilo bi lakše. Ali ne mogu.
Predstavljani Bulke je bio jači, robusniji. Zauzimao je više prostora, trošio više vremena. Proizvodio je previše pokreta, previše osmeha, previše reči. Gurao se, uglavljivao. Ali bi i ovaj drugi, ili prvi, ponekad dolazio na svoje. Kroz razvlačenja, kroz rasejanosti, kroz iznenadne rastrojenosti. Događalo se da se pobuni, uzjoguni, uzkopisti. Bilo je toga. Nikada, međutim, nije uspeo da sasvim istisne svog suparnika, koga je mrzeo, koga se stideo, koga je prezirao. I koga se bojao. Da li će mu to uspeti ovog jutra?
Ne, još neće podići kapke. Onaj drugi bi mogao da se prene, da nadvlada. Da ga ponovo podjarmi, zajaše, upregne u svoja kola. Žilavo je to. Otporno. Obamro je taj predstavljani Bulke, ali nije mrtav. Potisnut je ali ne i istisnut. I usled najmanje nesmotrenosti bi mogao ponovo da se razmahne. Sigurnije je ovako. Ako treba, ostaće danima nepomičan, zatvorenih očiju. Neće odgovarati na telefonske pozive. Neće otvarati Magdi, pripada drugom Bulketu, ne njemu.
Sačekaće. Dok ne bude sasvim izvesno da se rešio neprijatelja.
A onda će...
Šta?
