Zaklon - trinaesto poglavlje

13.

Voleo je plavkaste večeri. U njima se osećao vazdušast, lak. Voleo je zbijenost zime, bila mu je mrska rasutost, rastresitost, rasplinutost leta. Zima ga je podsticala, leto omamljivalo. Voleo je kratke dane i duge noći. Noć je bila njegovo doba. Zgušnjavala je kašu dana. Otkrivala je mogućnosti, otvarala prolaze koje je ravnodušna i ravna dnevna svetlost činila nevidljivim. Noću je Luka bio pribraniji, poletniji, sa više pouzdanja. Zaista se budio tek sa prvim sumrakom, pošto bi mu dan protekao u polu dremežu, obavljao bi sve što se od njega očekuje, ali odsutno, kao da je na njegovom mestu bio neko drugi.
Svetleli su semafori, postrojeni kao vojnici. Boje su menjali u talasima, crvena, zelena, žuta. Nasrtali su farovi automobila. Zvali su izlozi. Kupi me, kupi me, kupi me, mrmljali su, mazno, izloženi predmeti. Blještave reklame su se trudile da privuku, zarobe, omame.
Nije izašao sa određenim planom, nije imao unapred pripremljenu akciju, neka ga trenutno nadahnuće povede. Važno je biti u pokretu. Pokret će nešto proizvesti. Kada sediš, i misao se usedi. Kada se krećeš, i misao se kreće. Prostruji, skupa s krvlju.
Zeleni krst svtluca, prelazi u crveno, pa opet u zeleno, pa ponovo u crveno. Zelena zmija, obavijena oko pehara. Šta mu to šapuće?
Pročitajte