Zaklon - četrnaesto poglavlje

14.

Uzalud je krivio vrat, autobusa niotkud. I to baš sad kad mu je najpotrebnije da stigne na vreme.
Posle dosta premišljanja, zaključio je da će ga Obradovićka ipak obradovati. Ma šta Braca mislio o tome. Ništa tu Braca ne odlučuje. Obradovićka mu sigurno neće tražiti ni savet, ni odobrenje. Ovog puta mu neće iskočiti iz žbuna, sa čitavom bulumentom. Prvo, zato što u ordinaciji žbuna nema, samo saksija. Žuta, sa palmom koja je i se sama više žutila nego zelenela. Drugo, zato što je Braca na sigurnoj udaljenosti. Eno ga u Americi, stigao je tamo gde majka nije jer ju je u tome sprečio izvestan nemio događaj, Nenad je bio njegov uzrok. Stigao je kao njen izaslanik, da postigne ono što je majci izmaklo. Pa i više od toga. Šta radi? Opšti s javnošću. Kopulira. Uteruje joj a da se ne primeti šta radi, ako neko Nenada pita. Ne pita ga niko, ali nema veze. Laže Braca i maže, farba i folira, obmanjuje i opsenari, u tome je oduvek bio vešt. Ako ga, neka opšti. Teče karijeru. Ako ga, neka teče, što bi mu Nenad baksuzirao? Samo neka je što dalje. Na daljinu je podnošljiviji. Nije jedini, pravo rečeno, ljudi su uglavnom podnošljiviji na daljinu nego izbliza. Izbliza im se mane bolje vide. Bodu oči. Izdaleka se nekako poravnaju. Tako da Nenad želi Braci sve najbolje. Viši položaj, veću platu, još kuća, još kola, još bazena. Još žena i još dece. Još travnjaka i još kučića na travnjaku. I uopšte, više svega. Dogurao je Braca daleko, odskočio visoko, doguraće je još dalje, odskočiće još više, u to Nenad ne sumnja. Ume Braca lepo da laže. Ubedljivo, zaokrugljeno. Svaka čast. A ta se roba traži. Laž je lepša od istine, zato je više i vole. Neka dogura što dalje, neka odskoči što više, toliko daleko, toliko visoko da se sasvim izgubi iz vida. To bi bilo ponajbolje.
Pročitajte