Zaklon - dvanaesto poglavlje

12.

U interent kafeu se osetila otprilike duplo starijom nego što je bila svega par koraka ranije. Tu bi, među tom dečurlijom, i Gojko bio već veteran. Da li su je odmerili začuđeno, pa i podsmešljivo, kada je sela za slobodan kompjuter, ili joj se samo tako učinilo? Pre će biti da je nisu ni primećivali, onako srasli sa mašinama, kao da su dete i mašina bili jedinstveno biće, bilo je u toj slivenosti nečeg zastrašujućeg.
Bila je tu istovremeno i nasjtarija i najmlađa. Nasjtarija po godinama, najmlađa po iskustvu u baratanju kompjuterom. Sa strahom je dotakla tastaturu. Hoće li nešto zabrljati? Hoće li morati da moli za pomoć? I koga? Onog klinca sa leve strane, koji se sav uneo u divlju vožnju gradskim ulicama? Devojku za šankom?
Mlagovito se prisećala uputstava sa kursa koji je svojevremeno pohađala na poslu, iako je mislila da ih je davno zaboravila. Snašla se. Uspela je da sama otvori sajt posvećen medicinskoj mafiji. Zatreperilo je zaglavlje: NE DAJ SE DOKTORIMA, NE DAJ SE NITKOVIMA! Da li je prošli put, kod Sneške, pisalo nešto drugo? Lik blagih crta joj se smeškao sa leve strane. Taj osmeh, međutim, nije bio radostan. Bilo je u njemu nečeg tužnog, skoro patničkog. Zaglavlje se promenilo u: NISI BOLESTAN DOK TE NE LEČE pa u: ŠTO VIŠE LEKARA, TO MANJE ZDRAVLJA!
Klinac sa leve strane, jedva nešto stariji od Prleta, obarao je, automobilom u punoj brzini, prolaznika za prolaznikom. Svaku žrtvu je propraćao pobedonosnim: Hu!
Bila je poražena silinom besa koji je izbijao iz tog malog stvorenja. I okrutnošću.
Kliknula je na Uzoran doktor, kopkalo ju je da vidi kakav je to uzoran doktor. Fotografija čoveka blagog lika se, uvećana, pojavila na sredini ekrana. Bio je to doktor Hočkins, objašnjavao je tekst. Upokojio je trista svojih pacijenata, dajući im godinama brižljivo dozirane količine otrova, pre nego što je konačno otkriven i uhapšen.
Čudovište, pomislila je, ali bez pravog uverenja.
Pročitajte