Zaklon - petnaesto poglavlje

15.

Iz beležnice doktora Nenada Novaovića

Da li se iza Prijića krije Pitić, Pjanić, Pizdić? Znaću kada ga susretnem. Nešto u njemu će mi reći. Ako nije taj, onda znači da je ono drugo. Provokator. Mada, može biti taj, pa opet biti provokator.

Zakasnio sam sa rođenjem, kada sam prispeo, mesto na suncu je već bilo zauzeto. Meni je ostala senka. Kažu da mi je i to mnogo.

Nisam pitao čvornovatog zašto se lečiš? Iako je to pravo pitanje. Još ga nikome nisam postavio. Nisam se usudio. Jednom moram. Makar jednom. Šta tvoje zdravlje i tvoj život uopšte znače? Čemu doprinosiš?

Svojevremeno, radila je kod nas jedna žena. Imala je meke, mazne pokrete. Sa usana su joj tekle slatkaste, milujuće reči. I uopšte, bila je sva ušećerena.
Kažem kod nas, mislim u domu zdravlja, iako to nije kod nas već kod njih, ja tamo radim ali tu ne pripadam. Ja nigde ne pripadam. Da li je to zato što sam bolji ili zato što sam gori od drugih?
Pacijenti su je uglavnom voleli, tu ženu, to ne biva često. Pacijent je težak stvor. Pun je hirova i prohteva, razdražljiv, uvek pripravan na nezadovoljstvo, na ljutnju. Takva su sva isprepadana bića. Ima li ičeg isprepadanijeg od jednog pacijenta?
Umela je sa bolesnicima, ni to nije čest slučaj. Lekari su sa jedne strane bolesti, bolesni sa druge. Te dve strane su u stalnom sukobu. Lekari se, nabusiti, namršteni, od bolesnika brane zlovoljom, nipodaštavanjem, nadmenošću. Pacijenti lekarima vraćaju optužbama, vajkanjima, prebacivanjima. I, naravno, ogovaranjima, omalovažavanjima. Neprijateljstvo je neprestano, razmena vatre neprekidna. Primirja su privremena, prividna.
Pročitajte