Čovek od stakla

Trgne se kada u novinama ugleda svoju fotografiju. Još uvek. Posle svih godina. I svih fotografija. Mislio je da će se vremenom navići. Nije.
Osoba koja mu se usiljeno osmehuje i jeste i nije on. Liči na Bokija, nije da ne liči, ali tu nečeg ima previše. I nešto nedostaje. Ne može da odredi šta. Ali zna da je nešto veoma važno. Ni taj osmeh nije njegov. To je osmeh za slikanje. Onakav kakav treba da bude.
„Ljudi hoće da vide nasmejane pobednike“, kaže Žaki. „Samo su gubitnici namršteni.“ Verovatno je u pravu. Žaki se razume u takve stvari. Žaki je glava. Zna šta ljudi vole i šta ne vole. Boki se u svemu tome slabo snalazi.
Iznad fotografije, na kojoj i jeste i nije on, urla natpis:
ZGROMIĆEMO IH!
„Počistićemo ih. Ima da ih nema“, dodaje Miki. Miki ima običaj da ponavlja ono što Boki kaže, ali drugim rečima. Miki kupuje sve moguće novine, pregleda sve sportske strane, prati sportske vesti na televiziji. Redovno obaveštava Bokija o svemu što se odnosi na njega i na tim. Miki mu je veoma privržen. Ova privrženost ume ponekad da bude zamorna ali je Boki ne odbacuje. U Mikiju je pronašao mlađeg brata, koga nikada nije imao. Štiti ga i gura koliko može, podučava ga, deli mu upotrebljive lopte, namešta sigurne prilike kada ga trener ubaci u igru. Mikiju je Boki oslonac, koji mu je neophodan da bi se osećao sigurnijim, Boki se i sam oseća čvršćim kada nekog podupire.
„Isprašićemo ih“, kaže Miki, malo pometen jer, umesto predusretljivog odobravanja, nailazi na ćutljivo ali opipljivo negodovanje.

Pročitajte