Zaklon - peto poglavlje

Brujalo joj je u ušima kada je konačno odložila slušalice. Od žalopojki, zahteva, pretnji, prekora. Bila je do grla ispunjena tuđim ogorčenjem, tuđom nervozom, tuđom srdžbom. Iz tog mnošta glasova je izbijala jedinstvena, zgusnuta ozlojeđenost. Više ni reč nije imala gde da stane.
Vlatka je radila u vodovodu. Iz boksa od providnog pleksiglasa davala je telefonska obaveštenja o kvarovima i nestašicama. Veza usijana, uši bride od srditih glasova, obrušavali su se na nju, u slapovima. Retko ko je zvao da se obavesti. Tražili su nekog na kome mogu da iskale svoj gnev, istresu svoju nervozu. To joj je zapravo i bio pravi posao, da na sebe primi zanovetanja i zamerke, pogrde i uvrede, ljutnju i psovke, proteste i pretnje. Samo zato je još uvek nisu zamenili govornim automatom. Istresti se na ljudsko biće i na mašinu, to nikako nije isto.
Nije zamerala onima koji su penili. Razumela ih je. Stavljala se u njihov položaj. I sama je znala kako je to kad ostaneš bez vode. Utoliko joj je bilo teže. Da je mogla da ih osudi, skinula bi sa sebe veliki teret, obesnažila bi ih. Ali nije mogla. Izbegava je da bilo kome sudi. Niko joj nije dao to pravo.
Bilo je dana kada bi sa posla izlazila podrhtavajući od tuđeg besa. Bilo je dana kada bi kući stizala sva slomljena.
Odmahnula je glavom pred dlanom sa zelenom pilulom.
„Ponuđen kao počašćen.“

Pročitajte