Smak sveta

Budilnik ga izbacuje iz sna, oštro, jednim trzajem. Okleva da ustane, rado bi da sebi priušti bar još par minuta. Ne usuđuje se da to učini. Kada ponovo zatvoriš oči, par minuta se pretvara u nikada ne znaš koliko. Zavidi Svetlani, ima pola sata jutarnjeg sna više od njega.
Oblači se nesigurnim, još uvek snenim pokretima. U kupatilu, trljajući zube, ne može da se priseti ima li kod zubara zakazano za danas ili za sutra. Lako zaboravlja i brka datume. Mora da pogleda, valjda je negde zapisao. Ako nije, moraće da zove i proveri, to bi da izbegne.
Silazi stepenicama. Lift izbegava, nema poverenja u liftove. Pet puta po dvadeset pet stepenika dole. I pet puta po dvadeset pet stepenika gore.
Budi se i narasta strepnja.
Sunce sa njime igra žmurke. Izviri iza oblaka, isplazi se, koliko da ga po licu lizne, zatim nestane. Lenjo se njiše oblak, zlatnim zracima kao kakav svetac opervažen.

Svet visi o niti, toliko tanušnoj da je i dah vetra može prekinuti.

Jutro svrdlaju automobilske sirene. Zvrje i zvrndaju nasrtljivi, nestrpljivi telefoni. Razmenjuju se pohvale i pogrde, prigovori i pretnje, obaveštenja i ohrabrenja, uvrede i psovke, nežnosti i grubosti. Prave se, prekrajaju i pokopavaju planovi. Dan se zahuktao pa škripi, škrguće, cvili.

Pročitajte