Покојници се мешкоље
Покојници се мешкоље. Стазе ћуте.
Одомаћио сам се. Остајем на гробљу и по затварању капија. Постоје званична и незванична правила. За мене овде важе незванична. Иако углавном свуда играм по званичним. И, наравно, губим.
„Ко игра по правилима бива изигран“, каже Даворјанка. „Правила су тако подешена да губи онај ко их се придржава. Из тога треба извести закључке. И приступити одвикавању од правила.“
Испијам кафу код чувара који густира ракијицу, алкохолом се брани од смрти којом је окружен.
„Таква оданост заслужује свако поштовање.“
Хоће ли ме потапшати по рамену?
Тапш, тапш, тапш.
Целивати у образ. Три пута?
Тапшање и целов изостају.
„Увек сам спреман да изађем у сусрет племенитим тежњама.“
Чувареву добронамерност подмазујем ракијом, подупирем шушкама.
Када се распилави, чувар помиње сопствене покојнике. Расути су, не стиже да их обиђе.
„Ето шта ти је судбина, чувам туђе гробове а запостављам сопствене. Није до мене, везан сам службом као ланцем.“
Огладневши од туге, чувар тамани сир и кобасице.
РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима
