Зовите ме Наумовић.
Да ли ми је то право презиме? И да јесте и да није, то ништа не мења.
Изузев ако сам под истрагом. Тада не би било места неизвесностима и недоумицама.
Да ли сам под истрагом?
Да ли се прикупља доказни материјал? Или је већ прикупљен?
Да ли је оптужница састављена или се на њој још увек ради?
Треба ли да припремам одбрану?
Бесмислица, наравно. Ко би нада мном спроводио истражне радње? Повода би се још и нашло, ко је без греха, али нисам ја од таквог значаја да би због мене била стављена у погон читава машинерија – полиција, тужилаштво, судство, колико би ту света било уплетено. Неко би морао да прикупља доказе, испитује сведоке. Неко би морао да ме саслушава. Неко би морао да се позабави оптужницом. Неко би морао да ме приведе, неко би морао да ми суди.
Није то нека утеха. И ја бих да будем важнији него што јесам. Свако то бар понекад пожели.
И мене сопствене жеље заводе.
Или сам, зашто одбацити ту могућност, и ја нека значајна особа а да то не знам. Откуд би човек могао знати ко је и шта је. Само нагађаш. А нагађање је...
Има, наиме, извесних наговештаја да...
(Разлог - техно бурлеска о мрежама и људима)
