Posle više meseci mrcvarenja, Grčka je, uz obredno ponižavanje, surovo kažnjena. Onako kako se kažnjava rob koji se drznuo da se usprotivi ili je uhvaćen u pokušaju bekstva. Da dobro utuvi ko je gospodar. Da drugi ne dođu u iskušenje da krenu njegovim putem.
Po svedočenju Varufakisa nikakavih iole ozbiljnih pregovora nije ni bilo. Ni u jednom trenutku se nije tragalo za razumnim, prihvatljivim rešenjem. Bilo je to iscrpljivanje i pokazivanje moći.
Referndum je posebno razjario gospodare i podstakao ih na još svirepije zahteve. Zna se ko se pita. To svakako nije narod, grčki ili bilo koji drugi.
Nasuprot gospodarima, Grci su ostali sami. Pomoći niotkud. Još jednom se pokazalo da su i Rusija i Kina deo jedinstvenog planetarnog sistema moći i da će se sa Zapadom koškati oko svog dela plena, ali da neće ugrožavati osnove sistema.
Grci nisu bili spremni za ovako okrutnu, prljavu igru. Verovatno je nisu ni očekivali.
Cipras je ustuknuo pred pretnjom izbacivanja iz evrozone. A zatim upao u zamku samoopravdavanja, prikazujući kao svoj uspeh ono što pre kažnjavanja nije ni bilo sporno – ostanak Grčke u evrozoni.
Možda bi bilo bolje da se usudio na povratak drahmi. Povrativši monetarni suverenitet, Grčka bi dobila bar malo manevarskog prostora. Ovako je sve ostalo u rukama kreditora.
Možda ni on, ni Siriza, nisu bili dorasli okolnostima. Možda nisu ni mogli da se izbore sa daleko nadmoćnijim neprijateljem.
Ipak, imao je častan izbor. Bila je to pošteno obrazložena ostavka. Ovako je postao još jedan u nizu političara čija reč ne znači ništa.
Grčka će teško platiti pokušaj pobune. Čak joj je i imovina uzeta u zalog.
Međutim, ovaj sporazum bez sporazuma ne znači ništa. Kredit, jasno je svima, pa i kreditorima, Grčka ne može da vrati, ali cilj zaduživanja i nije vraćanje duga već porobljavanje, isisavanje, izrabljivanje, iznurivanje večito dužnog dužnika.
Priča, na globalnom nivou, ipak nije završena. Sistem je neodrživ a ne bi bilo prvi put u istoriji da se prekomerna, nerazumna halapljovosti i surovost okrenu protiv samih gospodara.
Po svedočenju Varufakisa nikakavih iole ozbiljnih pregovora nije ni bilo. Ni u jednom trenutku se nije tragalo za razumnim, prihvatljivim rešenjem. Bilo je to iscrpljivanje i pokazivanje moći.
Referndum je posebno razjario gospodare i podstakao ih na još svirepije zahteve. Zna se ko se pita. To svakako nije narod, grčki ili bilo koji drugi.
Nasuprot gospodarima, Grci su ostali sami. Pomoći niotkud. Još jednom se pokazalo da su i Rusija i Kina deo jedinstvenog planetarnog sistema moći i da će se sa Zapadom koškati oko svog dela plena, ali da neće ugrožavati osnove sistema.
Grci nisu bili spremni za ovako okrutnu, prljavu igru. Verovatno je nisu ni očekivali.
Cipras je ustuknuo pred pretnjom izbacivanja iz evrozone. A zatim upao u zamku samoopravdavanja, prikazujući kao svoj uspeh ono što pre kažnjavanja nije ni bilo sporno – ostanak Grčke u evrozoni.
Možda bi bilo bolje da se usudio na povratak drahmi. Povrativši monetarni suverenitet, Grčka bi dobila bar malo manevarskog prostora. Ovako je sve ostalo u rukama kreditora.
Možda ni on, ni Siriza, nisu bili dorasli okolnostima. Možda nisu ni mogli da se izbore sa daleko nadmoćnijim neprijateljem.
Ipak, imao je častan izbor. Bila je to pošteno obrazložena ostavka. Ovako je postao još jedan u nizu političara čija reč ne znači ništa.
Grčka će teško platiti pokušaj pobune. Čak joj je i imovina uzeta u zalog.
Međutim, ovaj sporazum bez sporazuma ne znači ništa. Kredit, jasno je svima, pa i kreditorima, Grčka ne može da vrati, ali cilj zaduživanja i nije vraćanje duga već porobljavanje, isisavanje, izrabljivanje, iznurivanje večito dužnog dužnika.
Priča, na globalnom nivou, ipak nije završena. Sistem je neodrživ a ne bi bilo prvi put u istoriji da se prekomerna, nerazumna halapljovosti i surovost okrenu protiv samih gospodara.
